ХРОНИЧАР И СВЕДОК ВРЕМЕНА ДУГЕ 94. ГОДИНЕ!
Данас, 16. јула, недељник „Чачански глас“ обележио је дуге 94 године свог постојања и рада. Основао га је у Чачку далеке 1932. године у Краљевини Југославији дипломирани правник Ђорђе Ђоко Миловановић. Лист је један од најстаријих локалних и регионалних недељника на Балкану, о чему смо детаљно истраживали у нашој Монографији, насталој поводом јубилеја, 90 година трајања. Иза себе баштини историју готово читавог једног века, вероватно и најтурбулентнијег у савременој историји цивилизације, у коме су се, поред осталог, догодила два светска рата, распад заједничке државе и НАТО агресија на нашу земљу.
Рекордни стаж и у европским оквирима, у овој дигиталној ери, када су људи због темпа живота и обавеза окренути интернету и брзој информацији, овај традиционални штампани медиј постиже захваљујући, пре свега, својим верним читаоцима, али и вредним људима у редакцији који још увек имају ентузијазма за новинарску професију. А тај ентузијазам у нашој уређивачкој политици значи упорно и доследно придржавање свих норми професионалног новинарства – објективно, благовремено, истинито, и поштовање Кодекса новинара Србије који одређује етичке стандарде наше професије. Свесно, савесно и одговорно, али често и „на своју штету“, нарочито када је реч о егзистенцијалним параметрима и опстанку, како самог медија, тако и запослених у њему. О томе данас брине 13 запослених, редакција са седам високообразованих новинара и два сарадника, већина са дипломама Београдског универзитета.
Упркос, готово потпуној девастацији професије огрезле у јагму сензационализма и пропаганде, којом се баве готово сви у етру, упркос спуштању критеријума и духовних и материјалних вредности често до нивоа „патоса“ (грчки израз за „дно дна и испод дна“, или егзалтираност и патетичност), упркос ноторној неписмености, унакажавању и карикирању српског језика, што би за сваког професионалца морао бити „сумрак логике и здравог разума“, ми ћемо и даље писати језиком аргумената и културе, језиком домаћег васпитања и хришћанског односа према човеку, афирмисати рад и резултате рада на свим нивоима друштвене хијерархије, оне резултате који, пре свега, припадају општем добру. Од успеха и потреба најмлађих генерација које су носиоци будућег опстанка нације, државе, локалне заједнице, породице, до успеха храбрих и предузимљивих привредника и других актера друштва који мисле на заједничко добро, на оно што ће олакшати живот и подићи стандард највећем делу заједнице. Тако су нас учили.
Можда смо због таквог става и односа према професији некоме „досадни“, „незанимљиви“, „бледи“, „непоправљиви идеалисти“, јер не подривамо, не хушкамо, не бавимо се интригама, приватним животима, не клевећемо, не политизујемо и не упиремо прстом у било кога, јер желимо свима и свему свако добро… Можда? Ко помисли да не умемо другачије, у заблуди је! Уз такву претпоставку, увек се неминовно сетимо чувеног афоризма Душка Радовића који је осамдесетих година као транспарент стајао исписан изнад врата Новинарског клуба на Факултету политичких наука у Бограду, а односио се управо на рад новинара: „Опет су нас критиковали, а нико није рекао ХВАЛА за све што смо прећутали!“ А, јесмо.
Ипак, нашу редакцију редовно позивају читаоци различитих генерација и професија са идејама и жељом да нешто напишемо на неке теме зато што би им то, кажу, „била ЧАСТ“, зато што ће то бити објективно и остати у нашем листу за сва времена, зато што нам верују. Већег комплимента у овом времену за нас нема.
Зорица Лешовић Станојевић, главни и одговорни уредник „Чачанског гласа“
