Društvo

МАНДИЋИ ИЗ ВИЉУШЕ

Породична историја која обухвата више од два века „Мандићи из Виљуше – Родословна монографија“, дело је браће Мандић: Милуна, Милана, Станоја Цала и Миодрага Мића, који су њени издавачи, а штампана је пре неколико месеци.

Последњи пут у пуном саставу: браћа Милун, Цале, Мићо и Милан Мандић и сестре Ружа Томовић и Маца Протић

Иако је потписује заједно са браћом, у знак братске, љубави и пијетета према онима чија су имена уоквирена на корици, јер више нису међу живима, Милун Мандић, пољопривредни инжењер и надалеко чувени пчелар из овог питорескног села надомак Чачка, заправо је прво перо ове велике породичне саге. У Регистру имена евидентирано је више од 1.400 директних потомака Манде, жене, која је била прапредак читаве фамилије. Књига прати девет колена, односно, девет генеаолошких генерација Мандића, рачунајући њене синове као прво колено и доноси делимичне или потпуне биографије њених директних потомака.

Више од две деценије живота посветио је Милун Мандић овом, такорећи, рударском послу, истраживању породичног родослова који, напомиње он, прати све потомке по мушкој и женској линији, а у свом трагању стигао је до далеке 1800. године и женског прапретка Манде, по којој је цела фамилија добила презиме. Подршку у овом истраживачком послу браћа су имала и од сестара Маце Протић и Руже Томовић. Сво шесторо су деца Гвоздена Мандића и Иванке Ћубовић из Виљуше. Он је са 12 година остао без оца и преузео бригу о домаћинству уз помоћ стричева. Иако је била неписмена, мајка Иванка је била изврсна домаћица и подстицала је децу да се школују, тако да је сматрају најзаслужнијом што је четворо њене деце завршило факултете. Ратови су пореметили развој сеоског газдинства Гвоздена Мандића, па се определио да школује децу и направио кућу у Чачку. После рата био је политички активан као општински одборник и заменик председника општине, посебно се ангажовао у акцијама за развој села и унапређење стандарда становништва, електрификацију, одржавање путева…

Капитална монографија обима 403 странице, илустрована је фотографијама готово свих чланова породице уназад неколико колена, колико је од фотографија могло бити сачувано… Предговор потписује др Иво Висковић, професор Факултета политичких наука у пензији, а рецензије др Драго Ручнов и књижевник Радован М. Маринковић. Монографија садржи 13 поглавља, укључујући ту и Објашњење регистра имена, Регистар имена, Изворе и литературу, део Уместо закључка и додатно две рецензије. Почиње одељком Порекло, посебан део посвећен је „Родоначелници Манди“, следе одељци Прве породице, Родословни број, Гаврило, Филип, Ристо и њихови потомци појединачно, Фотографије из породичних албума и Породично стабло.

Гвозден Мандић

ИЗ РЕЦЕНЗИЈА: ИСТИНСКИ ПОДВИГ

На значај истраживања и објављивања оваквих Родословних монографија професор Висковић у Предговору насловљеном „Сага о Мандићима из Виљуше“ указује, поред осталог, и речима: „…није ли и ово пример да свака породица има нешто специфично, нешто вредно труда да се опише и објасни, не би ли се тиме допринело што потпунијем разумевању тога ко смо и шта смо, односно, поимању нашег и личног и породичног идентитета“, при чему аутор Мандић даје предност фактографији над формом и труди се да буде максимално објективан.

Рецензент др Драго Ручнов подсећа на средњовековни развој родословља као историографске дисциплине којом је доказивано социјално порекло и учвршћиван статус у феудализму, истичући да је генеалогија у Срба остала неразвијена, мада то ничим није заслужила. Тим пре, што су бројне породице у Срба значајно индивидуално утицале на опсатанак и развој српске нације, као и на обнову, опстанак и развој српске државе. Следећи етник своје фамилије, Милун Мандић наводи да су Мандићи припадници српског народа пореклом из Црне Горе, при чему је научно истражио њихову богату и обимну етногенезу. Утисак је, наводи рецензент Ручнов, да аутор никога од Мандића из Виљуше није заборавио, независно од тога што су се расељавали по другим местима Србије и неким европским земљама (Немачка, Белгија, Италија). Др Драго Ручнов поручује млађим генерацијама да наставе истраживања тамо где нису довршена, али сугерише и другим породицама да крену путевима својих родосовља, попут Мандића.

Маринковић у свом „Назаборавнику“ поставља низ питања пред којима су се нашли истраживачи, почев од оних „ко смо и одакле смо, ко су нам били преци, какви су били, какве су судбине преживљавали, чиме су се одликовали, где су се школовали, где су оставили своје кости, итд ..“ и истиче да је сачинити родословне таблице заиста мукотрпан посао, али да исход, у случају Мандића, убраја у истински подвиг.

Иванка Мандић

ИДЕЈА ПОКРЕНУТА ПРЕ 20 ГОДИНА

Како је кренуо у овај озбиљан и одговоран и неизвестан посао прича нам коаутор Милун Мандић. Извори су му, каже, били различити. Најчешће архиви, матичне и црквене књиге, државни и црквени протоколи, епитафи, читуље, жива казивања, сећања предака…

-Идеја за ову књигу настала је пре више од 20 година и то је покренуо мој, сада већ покојни брат Станоје Цале Мандић, који је, иначе, и дошао до сазнања да смо ми потомци извесне Манде, која се у Виљушу доселила пре око 200 година и по којој смо ми добили презиме Мандићи. Интензиван рад на прикупљању података трајао је претходних десетак година. То је био врло обиман и напоран посао, а уследио је као наша жеља, не да се направи књига са уобичајеном формом, као монографија о мушким потомцима, него смо ми као аутори настојали да дођемо до што већег броја података о свим потомцима Манде која се доселила у Виљушу. Тако су у књизи евидентирани сви пронађени мушки и женски потомци – истиче аутор.

Први извори у овом истраживању су му били народно предање, каже Милун. -Ми, моја браћа и ја смо од наших предака чули да је тај наш први предак и родоначелник Манда, али о њој нисмо могли да чујемо више ништа од наших дедова и очева и даљих сродника. Трагали смо кроз историјске документе, пре свега, матичне књиге у црквама, манастирима и месним канцеларијама, Историјском архиву Србије и Чачка, и дошли смо до историјских података који су нам дали могућност да сазнамо више о Манди, као личности коју стављамо на прво место.

Милун Мандић

РОДОНАЧЕЛНИЦА МАНДА ПОЖИВЕЛА 107 ГОДИНА

Они су данас Мандићи из Виљуше, али није увек било тако… Да би стигли до Виљуше, прошле су деценије и векови миграција. На питање одакле је најстарији предак пореклом и где су нашли најстарији документ о неком сроднику Милун одговара: -По предању смо сазнали да је Манда пореклом негде са границе између Црне Горе и Херцеговине, да је у том месту где је живела, мада не знамо где тачно, убила једног Турчина као следбеник крвне освете пошто су Турци убили њеног супруга, и побегла је у село Страњане подно планине Јадовник код Пријепоља. Међутим, ту се догодио други инцидент, пошто је Манда имала доста деце, а међу њима и једну лепу ћерку удавачу. Неки Турчин се намерчио да је одведе у харем, а Манда се да би то спречила докопала секире и убила тог Турчина и опет са децом побегне у село Вапа код Сјенице. Тај податак је пронађен у монографији „Страњани под Јадовником“, чији је аутор недавно преминули књижевник Бранко Зејак. Тај догађај је у тој књизи описан, а о боравку у Вапи данас сведоче само топоними, између осталог и Мандине ливаде, где се она кратко задржала. У борби за ослобођење Сјенице под Карађорђем је погинуо један Мандин син и она је за то добила велико имање у селу Буковику код Нове Вароши, где се преселила. У Буковику и данас постоје као топоними Мандића брдо и Мандина вода или стублина, али и велики део имања које је поседовала, као и остаци кућа на том брду где је живела, које мештани називају Мандића дуварине. У Буковику је опет било проблема, пошто је имала више деце, сви су морали да се раселе, јер су 1830. године Турци убили њеног сина Јована, који је био популаран у народу, о чему сведочи књига Војислава Суботића „Нововарошки крај од неолита до 1941.“ Изгледа да је тај догађај повукао све чланове породице, мада су два сина и пре тога стигла у Виљушу. Они су евидентирани у турском попису брава (оваца и коза) из 1822. године и тај податак је пронађен у Историјском архиву у Београду. Други званичан податак је државни попис арачких глава из 1834. и у том попису је у Виљуши евидентирана и Манда. После тог пописа, она је живела још пет година, а у једној читуљи као извору, поред њеног имена пише Манда, 107 година. Нажалост, нема гробно место, али ми аутори и издавачи смо одлучили да књиге дајемо по симболичној цени и од прикупљених средстава подигнемо споменик Манди.

Мандини синови су Гаврило, предак аутора ове књиге, Филип, његови потомци су се преселили у Трнаву и Ристо, који сада нема мушких потомака, али их има по женској побочној линији. Њихове породичне задруге су се развијале, имале успоне и падове, били су веома скромног имовног стања. Али већ друга генерација је напредовала, Мандин унук Милоје је био најбогатији човек у општини и веома угледан грађанин, па је био члан пописне комисије 1863. иако је био неписмен.

Разговор са новинарком Зорицом Лешовић Станојевић

РАТОВИ ОДНОСИЛИ ИМОВИНУ И ЉУДЕ

Ратови су њиховим прецима односили и људе и имовину. Милојев син Ђурђе је послао у Балканске ратове шест синова, прича Милун Мандић, а захваљујући ратној срећи свих шесторица су се вратили из Балканских, али двојица су погинула у Првом светском рату и да једно зло не буде само, њему су пљачкашке банде опљачкале комплетну покретну имовину (стоку, машине, житарице, ракију вино, све), тако да је он док су му синови били у рату, а он био стар и остао у кући са снахама и 20 унучића, дошао у ситуацију да нису имали од чега да живе. Преживели синови су наставили да се баве својим пословима: Обрад је био железничар, Обрен трговац, Владимир је био и кмет села, а Велимир имањем. Били су неписмени до отварања првих школа тако да је први податак о школованом Мандићу дошао из Јежевице и то је био Обрад, рођен 1878.

ПОЛАГАЛИ НА ШКОЛОВАЊЕ

-У каснијим временима наши преци су много давали на школовање тако да је Обрен упутио ћерку у Немачку, где је завршила Експортну трговачку академију 1922. године. Имали смо официре са високим чином, угледне свештенике, успешне привреднике… Сада имамо велики број доктора наука, истакнутих уметника, књижевника и високообразованих људи свих струка. Међутим, највеће богатство овог рода су деца која се рађају у осмој и деветој генерацији Мандиних потомака – истакао је Милун Мандић.

Зорица Лешовић Станојевић

Фотографије: Милун Мандић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.