НА ТКАЧКОМ РАЗБОЈУ СТВАРА СВОЈУ МАГИЈУ
У тканицама Милице Исаиловић похрањено је непрегледно богатство народне културе. Предиво, као да је настало из предања, уткано у њеним рукотворинама оживљава традицију у свим бојама и шарама. И ма колико у први мах припада прошлим временима, због начина на који се бави овим занатом, Милица ткање чини извором и за будуће генерације. Њен мото је да радећи оно што је испуњава, створи сопствену магију, што је постигла у протеклих десет година. Пожелела је да ту магију подели и са другима. Успешна је у томе, радо је виђена на манифестацијама посвећеним старим занатима, а на њеним радионицама је жива атмосфера, јер посебно деца уживају у њима.
Ткање је открила релативно касно, пре десетак година на радионици у дворишту чачанског Нарадног музеја, коју је у организацији етнолога Снежане Ашанин водила Биљана Анџић. И то је била „љубав на први поглед“. Истина, читав живот је маштала и желела да се бави уметношћу. Она и сестра близнакиња Анђелка хтеле су да упушу средњу уметничку школу у Београду, али родитељи се нису осмелили да их пусте саме „далеко у свет“. Данас је, примећује Милица, друго време, млади имају могућност великог избора… Њих две су кренуле другим путем, али је код Милице остала да тиња та стара жеља.
– Од мајке смо научиле да веземо и шијемо, што је мене највише привлачило у детињству. Волела сам стално нешто да преправљам, да ручним радом додајем детаље. Кад смо старија сестра Ксенија и ја кренуле на радионице, знала сам само шта је разбој и за шта служи, али никада нисама села да радим. Обука је била скоро сваког дана и трајала цео месец. Све ми је одмах било занимљиво – сећа се Милица.
Од супруга је на поклон добила први мали разбој и уз њега књигу о основама ткања. Кад је почела да ради на том разбоју, све оно што је научила добило је нови смисао. Убрзо су купили и велики разбој од ткаље из Крагујевца, која јој је дала и шеме. Од тада је „професионалније“ схватила ткање, јер је почела да добија више наруџбина. На питање по колико сати дневно стиже да ради на разбоју, Милица уз смех каже: „Сваки слободан минут, а некад и заборавим да ми је то слободно време“.
– Ткање је велико задовољство, али захтева доста физичке енергије. Најзахтевнији су сновање и постављање на разбој. Тражи и менталну снагу, јер је, као за сваки ручни рад, потребна добра концентрација. Кад се ради о већим поруџбинама за културно-уметничка друштва, то баш буде напорно. Радим и по жељи купаца – каже Милица и набраја шта све може да се ради на хоризонталним и вертикалним разбојима. Ћилимарство и народна ношња су можда најпознатији, али разбој може да изнедри широку лепезу ствари, од шалова, понча, торбица разних намена, каишева, футрола, па све до накита и материјала, од којих накнадно може да се шију разни одевни предмети. У свему се Милица опробала, али сада највише ради делове народне ношње, пре свега, појасеве (чији назив је и тканице) и женске кецеље, а жеља јој је да почне израду и плисираних сукњи.
– Користим углавном вуну са којом највише и волим да радим. Набављам домаћу из Шапца, а увозна је много скупља и није погодна за ово чиме се бавим. У Србији има само неколико њих који раде вуну, али нема баш богате палете боја. Радим и са вуницом, ако неко баш инсистира – објашњава саговнорница.
Купци јој у општим цртама кажу шта хоће, одреде боју и величину, а све остало је на ткаљи, која на основу сопственог знања и креативности, „склапа“ мозаик на разбоју. Појасеви и кецеље су посебна прича, јер се води рачуна о сваком детаљу, шаре се израђују по оригиналу, најчешће по шемама и са старих слика. (Једну шему до које није могла дуго да дође, пронашла је после годину дана код једног Босанца који живи у западној Европи.)
Желела је да научи и пустовање вуне, али је за сада, управо због времена, одустала. Хоће, првенствено, да усаврши ткање. Тканице, кецеље и друге Миличине рукотворине стигле су у многе европске земље, а отишле су и преко океана. Често излаже на пригодним сајмовима и манифестацијама у Чачку, Јежевици, Прислоници… Највише воли да држи радионице деци, јер показују искрено интересовање за ткање, брзо схватају и знају да питају. Сам мали разбој на коме се уче, изгледа им као играчка. Планира поново да држи радионицу ткања у Жаочанима, има позив из Јежевице. Волела би да има интересовања и у градској средини.
Највише ради делове за ношње из Шумадије, Косовског Поморавља, Крајишта (Приштински округ). Свака боја мора бити на свом месту. У супротном, мора све изнова да ради. Другачије се поставља за ћилиме, другачије за појасеве, шалове и мараме… И зато Милица ткање назива науком. У зависности од тога шта тка, изводи разне преплете сликовитих назива, попут „лето-зима“ (за шалове и одевне предмете), „дијамант шаре“, „ломљеног кепера“, „памука“… Сви они се могу комбиновати и, како каже Милица, могуће је извести милион и једну комбинацију, али за то треба времена и времена.
Као и када станете пред њене рукотворине. Додирујући их, осетите повезаност са предачким нитима и исконском природом! Са вредностима које не познају пролазност!
Весна Тртовић
Фото: В. Т. и инстаграм саговорнице (tkanje_milica)
ЗАМЕНИЛИ ГРАД СЕЛОМ
Милица је још по нечему особена. Заменила је град селом и од пре годину и по живи у Прислоници са супругом Иваном, пореклом из Атенице. У Прислоници су раније купили кућу са имањем, а у новом дому прво су за њу осмислили ткачку радионицу. Мада она ради као трговац у Чачку, а супруг као професионални возач, стижу да се баве помало и сточарством, имају свиње, кокошке и козе, па је Милица научила и да музе.
„БРДО“ У „СТАНУ“
Ткање је толико Милицу заинтересовало да стално трага за подацима о том древном занату. Брдо, брдило, папучице, лист (ните), робно и основино вратило, чунак – неки су од делова разбоја, који и изгледа као нека машина. Личи и на „стан“, како га, углавном, зову у Босни, док у Сјеници и делу Босне кажу натра. За ћилимарство се користе изрази клечање и балучење. Срби посебно у ношњи воле црвену боју, занимљивости су до којих је истражујући дошла Милица Исаиловић:
– Ткање је прва справа коју је човек смислио за израду тканине. Познавали су овај занат и Египћани. И данас постоји „афричко ткање“, у коме се снује о стабло дрвета, а друга страна нити је око појаса.
