СВЕТИ ЂОРЂЕ УБИЈА АЖДАЈУ, ПОБЕДА ДОБРА НАД ЗЛОМ
У српској традиционалној култури Ђурђевдан је хришћански и народни празник који православни верници славе 6. маја. Поред Никољдана, Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба. Слава може бити и мрсна и посна, ако „пада“ у среду или петак – посна је, а другим даном – мрсна. Ове године 6. мај „пада“ у среду, што значи да се слави посно. Осим српских породица које славе крсну славу, Ђурђевдан је важан и за Роме, који га прослављају као један од највећих празника. Посвећен је Светом Ђорђу, свецу који убија аждају, као симбол победе добра над злом. Његова снага и моћ да победи зло преноси се и на многа народна веровања и обичаје, попут плетења венаца од лековитог биља, умивања цвећем и биљем, купања у реци или потоку… Ђурђевдан симболизује и пролеће, буђење природе и почетак нове аграрне године. Празник је везан за здравље и напредак укућана, плодност стоке и добре усеве, рекла је за наш лист етнолог Снежана Шапоњић Ашанин.
ПЛЕТЕЊЕ ВЕНАЦА, УМИВАЊЕ ВОДОМ, ПРВО КУПАЊЕ НА РЕЦИ…
Ђурђевдан је један од највећих празника у пролећном периоду када природа оживљава и почиње нова аграрна година. Некада се година делила на два годишња доба, на зиму и лето које је трајало од Ђурђевдана до Митровдана. У народу је позната и изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“, јер су хајдуци, када природа озелени, напуштали своје јатаке и одлазили у шуму да поново почну са хајдуковањем. Поред ове изреке, сачувани су и многи народни обичаји, попут плетења венаца од лековитог биља и цвећа којим се ките капије и куће, или умивања водом у којој је цвеће и биље ради здравља, а у појединим крајевима се купају у реци или потоку рано ујутро, каже етнолог Снежана Ашанин.
– Увече, уочи Ђурђевдана, зеленим гранчицама су се китила врата и прозори на кући, привредним објектима и осталим зградама, како би година и дом били берићетни, укућани здрави, а у пољу, тору и обору што више рода. Још увек је у народу сачуван обичај да се људи ујутро жаре копривом, поготову деца, јер се верује да ће им донети здравље у наредној години. Уопште, за овај празник је веома значајно биље, поред коприве, ту су леска, здравац, дрен, селен, врба…, којим се људи ките, или потапају у воду коју ће користити ради здравља и напретка. На пример, ките се здравцем да буду здрави као здравац, копривом да коприва ожари болести, врбом да буду напредни као врба, селеном да им душа мирише као селен… На Ђурђевдан се први пут у години купало на текућој води, углавном поред воденице, како би однела болест и несрећу. Занимљиво је да су се сакупљале капљице воде, односно „омаха“, вода која прска испод млинског камена, јер се верује да она има посебну, чудотворну моћ за здравље, напедак и срећу људи – навела је етнолог Ашанин неке од обичаја.
ЂУРЂЕВДАНСКИ УРАНАК
Некада се ранило на Ђурђевдан и одлазило на ђурђевдански уранак. Људи су се окупљали у шумама, на пропланку, поред реке, по читавој Србији се чекала зора. Најпознатије место за уранак у нашем крају је била планина Јелица, чувена Караула, каже саговорница „Гласа“.
– Скоро до осамдесетих година људи су одлазили на ђурђевдански уранак. Нажалост, последњих деценија је та обичајна пракса готово замрла. Наравно, поједини и данас одлазе на ђурђевдански уранак. На пример, још увек се окупљају људи код извора Манастира Стјеник, на Ђурђевдан дођу да захвате воду са светиње, да се умију, па чак и окупају, здравља ради. Обичај ђурђевданског уранка пренет је на Међународни празник рада – Први мај, када се, такође, окупља у природи. Први мај је у Србији један од највећих народних празника и једини из социјалистичких времена који се још увек званично обележава. Слави се широм земље, људи га обележавају пикницима и роштиљањем, припрема се јело и пиће, а некада се обавезно спремало јагње на ражњу. Првомајско дружење у природи, песма, игра и весеље трају, углавном, до подне. Дакле, реч је о трансформацији обичаја, од једног верског – ђурђевданског уранка, прераста у друштвену категорију – првомајски уранак – објашњава Снежана Ашанин.
У српској традиционалној култури Ђурђевдан је хришћански и народни празник који православни верници славе 6. маја. Поред Никољадана, Ђурђевдан је једна од најчешћих слава код Срба. Може бити и мрсна и посна слава, ако „пада“ у среду или петак – посна је, а другим даном – мрсна. Ове године, 6. мај „пада“ у среду, што значи да се слави посно. Осим српских породица које славе крсну славу, Ђурђевдан је важан и за Роме, који га прослављају као један од највећих празника. Посвећен је Светом Ђорђу, свецу који убија аждају, као симбол победе добра над злом. Слави се два пута годишње, Ђурђевдан – 6. мај и Ђурђиц – 16. новембра, подсетила је наша саговорница.
Свима који славе Ђурђевдан, желимо срећну славу!
Н. Р.
Фото: Архива саговорнице
