Poljoprivrednici čačanskog kraja, pa i čitave Srbije, odavno su svesni da rešenje svih njihovih problema leži u obnovi zadrugarstva. I država je prepoznala potrebu zadružnog organizovanja, pa je izdvojila novčana sredstva za podsticaj formiranja novih i jaćanje već postojećih zadruga. Ipak, samo saznanje da bi zadružno organizovanje predstavljalo pravi izlaz iz nagomilanih problema u poljoprivredi nije bitnije uticalo da se na tom planu ostvari neki ozbiljniji pomak na bolje. Razlozi takvog stanja se kriju prvenstveno u nerealnim očekivanjima poljoprivrednika da će zadružno organizovanje umesto njih preuzeti neko drugi, jer su zaboravili da je to bio jedan od glavnih razloga propasti zadruga koje su u Srbiji osnovane posle Drugog svetskog rata. Situaciju dodatno otežavaju i izgubljeno poverenje i nejasna vizija kako bi trebalo da funkcionišu zadruge.
Kako ističe Radovan Ševarlić, savetodavac Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Čačak, stanje zadrugarstva u Moravičkom upravnom okrugu (MUO) je poražavajuće, jer na čitavoj teritoriji postoji svega nekoliko zadruga koje uspešno rade i obavljaju neku od delatnosti u značajnijem obimu. Uglavnom je reč o zadrugama koje su osnovane u proteklih desetak godina.
Fotografije Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku
– Zadrugarstvo je svuda u svetu zasnovano na određenim međunarodnim principima, koji su isti za sve zadruge, ma gde se one nalazile. Pojedine zemlje koje imaju veoma razvijeno zadrugarstvo nemaju zakon o zemljoradničkim zadrugama, pa se njihovo formiranje i funkcionisanje odvija u okvirima koji su jedinstveni za sve oblike zadružnog organizovanja. Imamo primer sjajne zadrugarske prakse u Danskoj, gde se celokupni mlekarski sektor nalazi u zadružnom vlasništvu, a svima je poznato da u toj zemlji nikada nije postojao zakon koji posebno reguliše zemljoradničko zadrugarstvo. Dakle, razloge lošeg rada zadruga ili slabe zainteresovanosti poljoprivrednika za njihovim osnivanjem ne bi trebalo pripisivati isključivo zakonskim okvirima. Iako se mnogo toga zameralo staroj zakonskoj regulativi, postoje zadruge koje su svojim radom pokazale da ih takvi okviri nisu sputavali. ZZ “Čačanska jabuka” je osnovana u periodu kada je na snazi bio stari Zakon o zemljoradničkim zadrugama iz 1990. godine, pa se, ipak, ispostavilo da u postojećim uslovima privređivanja ona dobro funkcioniše – ističe Ševarlić.
Iako su stvoreni novi zakonski okviri koji regulišu oblast zadrugarstva, na polju formiranja novih zadruga još uvek nije ostvaren neki značajniji napredak. Poljoprivrednici još uvek nemaju jasnu predstavu na kojim principima treba da se zaniva rad zadruga.
– Naše zemljoradničke zadruge su nakon Drugog svetskog rata organizovane, pre svega, na silu. Osnivala ih je država, a ne zadrugari. Zadružna imovina nije pripadala zadrugarima, jer su one funkcionisale više kao duštvena, odnosno državna preduzeća. Te zadruge su mnogo uradile za poljoprivredu, ali nisu bile organizovane na međunarodnim zadružnim principima, koji su, kako je to praksa pokazala, najbolji garant njihovog trajanja. Formirane nasilno i utemeljene na drugačijim principima, one nisu uspele da se prilagode promenama koje su donele devedesete godine 20. veka. Tadašnje zadruge su koristile vrlo često i imovinu koja je oduzeta od drugih ljudi, a koja je kasnije bila predmet restitucije. Najveći problem je to što imovina nije pripadala zadrugarima i što zadrugari nisu imali kontrolu nad zadrugama. I direktore zadruga je imenovao neko drugi, a ne zadrugari – navodi Ševarlić.
Kako tvrdi Ševarlić, “Čačanska jabuka” predstavlja dobar primer uspešnog formiranja zemljoradničke zadruge. Voćari čačanskog kraja su prepoznali interes da se udruže u zadrugu. Uložili su značajna sredstva za podizanje hladnjače, ali su pri tome iskoristili i pomoć države. Kada neko uloži sopstveni kapital u zadrugu – svakako će biti odgvorniji i više brinuti o sudbini zadruge. Činjenica je da je neophodan odgovarajući obrtni kapital za funkcionisanje novoformiranih zadruga. One ga u startu neće imati, ili će većina njih biti osnovana sa vrlo malim kapitalom, gotovo bez ikakve imovine, što će stvarati probleme u poslovanju.
– Svrha zadruge je da obezbedi sve ono što je potrebno poljoprivrednicima za proizvodnju i da uspešno plasira njihovu robu. Ostvareni profit bi trebalo da se raspodeli zadrugarima, a zadruzi da ostane tek toliko novca da bi mogla da funkcioniše normalno. Cilj zadružnog udruživanja je ostvarivanje ekonomskih interesa poljoprivrednika. Poljoprivrednici treba da shvate da sami moraju da pokrenu inicijativu za osnivanje zadruga, jer to niko drugi neće uraditi za njih, a i pokazalo se da nije dobro kada to čini država. Dobro je što će država pomoći osnivanje novih i rad već postojećih zadruga, ali bi njena uloga na tome trebalo i da ostane. Da bi dobro funkcionisale, zadruge moraju biti nezavisne. I lokalne samouprave bi mogle da pruže dragocenu pomoć u formiranju novih zadruga, posebno kada je reč o prostorijama za njihov rad, jer danas postoje prostorni kapaciteti koji nisu iskorišćeni – objašnjava Ševarlić.
V. S.
