АМБИЦИЈА, ПРОФЕСИОНАЛНОСТ И ЧОВЕЧНОСТ
Да се школски дани проводе у такмичењима на различитим инструментима као што су флаута и клавир, али и соло певање, потом из предмета Музичких облика и Хармоније, а онда таква искуства додирну са психологијом и медицином, потврдила је својим образовањем Чачанка Соња Д. Лабудовић, мастер форензички музикотерапеут.
Двадесетдеветогодишња Соња Д. Лабудовић је рођена у Чачку, а након завршене основне школе усмерила се музичком образовању кроз средњошколске дане, у периоду од 2012. до 2016. године, у Музичкој школи „Др Милоје Милојевић” у Крагујевцу, у оквиру Одсека флаута. За Музикологију се опредељује на Факултету музичке уметности у Београду, у периоду од 2016. до 2020. године. У периоду од 2022. до 2024. године мастер студије наставља на SRH Hochschule Heidelberg факултету у Хајделбергу, истичући да је импресионирао град који је био место боравка великих умова као што су Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Милева Марић Ајнштајн и Зоран Ђинђић. Стручну праксу је 2023. године провела у Музичком студију за децу и родитеље „Musicorn” у Нишу учећи од Иване Илић, а наредне године и у амбуланти у Хајделбергу са неуролошким пацијентима. У 2024. години волонтирала је у Центру за избеглице „Saint Patrics”, у Хајделбергу исте године, а након овог искуства, праксу стиче и на једној психијатријској клиници у Бајројту, потом и на психијатријској клиници у Минхену. Члан је немачког Удружења за музикотерапеуте „ДМтГ” и Српске професионалне мреже за музикотерапију. Знања из области форензичке музикотерапије излагала је 2024. године на првом симпозијуму у Хајделбергу, али и 2025. године у Бугарском граду Софија.
МУЗИЧКИ ТАЛЕНАТ И ИНТРОСПЕКТИВНА ПРИРОДА
Како се током музикотерапије временом упознавала са свим инструментима, наводи да је ипак највише била наклоњена маримби, поред флауте и клавира које је свирала од првих дана музичког образовања. Наклоност музици и таленат је наследила од оца који је свирао гитару, а његов отац, то јест Соњин деда, свирао је фрулу. Истиче да је музикологију заволела у последњој години средње школе због такмичења из Музичких облика и Хармоније, а за форензику је од детињства имала интерес, иако није знала у ком облику би је могла практиковати. Пред крај прве године мастер студија је одлучила да ће бити форензички музикотерапеут вођена мишљу да се бави неуролошком музикотерапијом с фокусом на изучавање звучних таласа и њиховим утицајима на мозак.
Соња, ко су ти узори у струци? Какав је пут оних који се определе за овакав одабир? Искуства, искушења…
‒ Не бих могла да одаберем ниједног форензичког музикотерапеута да ми је узор, али то јесу форензички психијатри Парк Диц и Мајкл Х. Стоун. Форензички музикотерапеути се боре са статусом у држави. Гледају на то или као рекреацију или музичке часове, тек у скорије време, порастом потребе за музикотерапијом почињу да буду схваћени озбиљно. Њима је својствено сагоревање у послу од тешких тема. Претње су нешто што је честа појава у овом послу, мањак приватности од стране радника у затвору током сеансе, прекидања кад се чују аларми ако се нешто деси, мањак просторија и инструмената… Са свим тим се сусреће онај ко пође овим путем.
СОЊИНО „СВЕТО ТРОЈСТВО”
Сопствено усмерење ка форензичкој музикотерапији сматра да представља спој нетипичних животних искустава током одрастања, али да и њена интроспективна природа има улогу у томе. Вођена анегдотама из детињства, приповеда о тренуцима када би након мајчиних руку даљински угледао и њене руке јер су тада емисије које су истраживале злочине постајале њена преокупација. Изучавања филозофије, психологије и неурологије временом су јој одгонетнуле, како воли да истиче, „свето тројство” за њу: музику, психологију и медицину. Отуда и тврди да је музика та која може да лечи, да утиче на људско биће, онај медијум који је делотворан за све који се одваже да им буде инструмент.
Млада Чачанка наводи да је своје опредељење за форензичког музикотерапуета видела кроз питање: Ко сам ја у будућности? Размишљајући о ономе што музиколог пружа, што сцена и наступи дарују публици или сопственом добру, дошла је до јасне тенденције, желела је нешто чиме може да пружи и више – пажњу и излечење.
ВИЂЕЊЕ ФОРЕНЗИЧКЕ МУЗИКОТЕРАПИЈЕ У ПРАКСИ
Као врхунац, крајњи исход терапије музиком у форензичкој музикотерапији Соња наводи побољшање квалитета живота, осамостаљивање, освешћивање и самосвесно бирање друштвено одговорних одлука након изласка из затвора и смањивање поновног враћања криминалном миљеу, односно враћању у затвор.
Да ли смо о феномену форензичке музикологије довољно освешћени? Како би је дефинисала?
‒ Нисмо ни приближно, као ни о генералној важности затвора у друштву. Затвори нису црна рупа. Затвореници не треба да буду маргинализовани, активни су чланови друштва као и свака друга особа, тако треба приступити теми. Форензичку музикологију бих дефинисала као терапеутски правац који користи музику као невербални, немедикаментни медијум за постизање психолошких, здравствених и бихејвиоралних циљева с људима у рехабилитационим установама (затвори, поправни домови, психијатрије и слично).
ПРИСТУП КРИВИЦИ И КРИВЦУ ИЗ УГЛА МУЗИКОТЕРАПИЈЕ
Како је Соњу одувек интригирао приступ кривици с оне стране побуде кривца на злочин, али и систематичном решавању злочина, саговорница истиче најважније циљеве форензичког музикотерапеута у оваквим ситуацијама. Иако углавном студентима није још увек дозвољен овај вид праксе у затворима, сматра да би било корисно да се читаво друштво и државна уређеност усмере управо на детаљније „лечење” проблемских ситуација у друштву.
Шта те у овом послу највише занима ако имамо у виду да тежиш да помажеш затвореницима? Дакле, како би то изгледало у својеврсним затворским сеансама, у твом односу са затвореницима? Које су благодети тог посла, а који ризици и тешкоће?
‒ Највише ме занима побољшање квалитета затворских система, да свако унутра добије шансу за едуковање и развијање талената како би се „вратили друштву” и били прихваћени касније, као и постзатворски период у ком се осамостаљују. Трудила бих се да се организују посебне уметничке терапеутске праксе фокусиране на њих, које одржавају вештине и нова сазнања стечена у затвору. Благодети оваквог посла су промењени животи и здравији однос у друштву, а ризици су преоптерећеност и могућа животна угроженост.
БУДУЋНОСТ: НЕОХУМАНИЗАМ И ПРАВА ЗАТВОРЕНИКА
Како има жељу да своја знања што пре примени у пракси, Соња наводи да ће тежити ка остварењу сопствених амбиција.
Какви су ти планови за будућност у послу, чему најпре тежиш?
‒ Велике амбиције имам, а то је да покренем нови правац под називом неохуманизам, који ставља у фокус људско биће као активног уцесника у стварању друштва и система. Поред тога, желим да колико-толико подигнем свест у друштву о узрочно-последичним околностима које утичу на човека и омогућим нова радна места и радне опције људима. Наравно, желим да људима који су изабрали трновит пут понудим другу опцију у животу. За почетак бих волела да се интернационално имплементира мој програм, као и заговарање за права затвореника у виду семинара, јавне појавности итд, када мој пројекат постане „норма”, прећи ћу на даље циљеве.
Чин одабира Соњиног образовања, њено усавршавање, али и звање, примери су да се човек загледан у виши и другачији циљ управо својим занимањем остварује као успешна јединка друштва које ће познавати професионалност и човечност.
Милица Матовић
