„Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како често баш то мало недостаје. Сећање је једини рај из кога не можемо бити прогнани.“ (Иво Андрић)
Не постоји лепши осећај од онога када нам се нешто лепо и случајно деси. Живот је игра која се не може предвидети и унапред испланирати. А и када би могло дa се одреди и испланира то не би било оно што смо тражили и очекивали. Пуно је лепше када се нешто спонтано догоди. Тај осећај је непроцењив, тај осећај остаје у лепом сећању.
Тај спонтани сусрет био је између учитеља Милете Боришића и учитеља Драгише Пејовића. Раније се нису познавали. Обојица су радили у школи у Вранићима. Милета је радио педесетих, а Драгиша деведесетих година прошлог века. Кад је Драгиша дошао да ради Милета је већ био у пензији. Taj спонтани сусрет био је велико задовољство и за једног и за другог. Испричали су један другом како се живело, радило, сарађивало са родитељима педесетих а како деведесетих година. У којим су школама радили, како су се њихови животни путеви мимоишли, сазнали су један о другом при њиховом спонтаном сусрету.
Милета Боришић рођен је у повртарском селу Трбушанима код Чачка у земљорадничкој породици. Још као дете помагао је својим родитељима одлазећи у Ужице на пијац ради продаје пољопривредних производа. Није ни сањао да ће баш тај град одиграти судбоносну улогу у његовом животу. У том граду је завршио Учитељску школу 1952. године, а Педагошку академију 1974. године. После завршене Учитељске школе, распоређен је, као и сви учитељи те генерације, од Министарства просвете у Приштину. Из Обласног одбора Приштина распоређен је у Гњилане на даљу надлежнст. У Гњилане се путовало једним камионом у коме су биле клупе. Било је то једино превозно средство. Путовао је и страховао. У Гњиланима је радио једну годину као наставник физичког васпитања, а онда се враћа у свој родни Чачак. Године 1954. запослио се у школи „Степа Степановић“ ИО Вранићи.
– Имао сам изузетно добру сарадњу са родитељима ове школе. Сећам се, требало је заградити школско двориште које је било неограђено. За то је требало пара. Како паре скупити? Договоримо се са родитељима да продајемо руду магнезит. Родитељи имају запрежна кола. Некоме кола вуку коњи а некоме волови. Сећам се, Милета Митровић је имао запрежна кола која су вукли коњи, а Срећко Петровић је имао запрежна кола која су вукли волови. Срећкови волови око врата носили су меденице, а имали су и огромне рогове. Скупе се родитељи са двадесет запрежних возила. Лепо је било погледати када се возила поређају једно за другим. Ми крећемо. Чују се меденице на воловима. Чује се дозивање и довикивање родитеља. И ја сам са њима. Стижемо у Милићевце на рудник. Прво се товаре рудом магнезит запрежна возила која вуку волови, јер волови спорије иду. Руду терамо у Трбушане и предајемо. За руду узимамо новац и празним запрежним возилима враћамо се у Враниће. За тај новац купили смо коље и заградили школско двориште. Стављамо колац до коца и повезујемо врбовим прућем. Тако смо оградили цело двориште око школе у Вранићима – прича Милета.
Касније је, каже, прешао у школу у Трбушане.
-Ученика је имало око 200. У петом разреду било је 48 ученика. У трећем разреду била су два одељења са укупно 53 ученика. Изузетна деца. И у генерацијама које сам извео било је, касније, лекара, инжењера, професора, пре свега добрих људи… Отворена је ђачка задруга 1961. године. Сазидали смо живинарник са товилиштем, изградили кухињу у којој су деца имала комплетан оброк. Од родитеља смо добили прасад, набавили коке носиље. Посадили смо купине, јагоде, малине. О свему смо бринули заједно са ученицима. За све је било посла. Те школске 1961. године зарадили смо толико да смо купили телевизор. Био је то први ТВ апарат у једној образовној установи у овом крају. У школи се обележавао и Дан Светог Саве. Бира се Светосавски одбор. Он доноси одлуку како ће да се слави. У одбору је било седам родитеља и поп из Трбушана, Миро Шљивић. Разгласимо преко ученика да ће се славити Дан Светог Саве. Скуп освештава поп и говори о Светом Сави. У осам сати увече почиње програм чији је садржај прилагођен овом дану. Драмску и фолклорну секцију водила је моја супруга Миленија Боришић. Када се заврши програм почиње вечера. Забава траје од осам увече па до један сат после пола ноћи. У току забаве се организује и лутрија. Главни добици су били веш машина и електрични шпорет. На забави је имала и музика – са носталгијом се присећа учитељ Милета Боришић који је отишао у пензију 1994. године.
Учитељ Драгиша Пејовић почео је да ради у школи „Степа Степановић“ 1996. године. Прво је пет година радио ИО Рудник, па је прешао у ИО Враниће. У овој школи је радио осам година а његова супруга, Лепосава Пејовић, осамнаест година. Једно пунолетство – како она каже.
-У овој школи имали смо одличну сарадњу са родитељима Кад сам ја дошао у школу у Враниће ограде више није било. Зуб времена је учинио своје. Дрво има свој век трајања. Да би се школско двориште, опет, оградило требала је сарадња са родитељима.Т ражили смо спонзоре. Поставили смо парапет, металне стубове и металну ограду. Родитељи су, радо, помагали када је требало да се копа, довози материјал, бетонира… У дворишту су постављени реквизити: клацкалица, љуљашка,греда, вратило, клупе, кош, бетониран кошаркашки терен. Око постављања реквизита и варења металних делова са родитељима је радио и свештеник Љубиша Јанковић. Он је предавао веронауку у овом издвојеном одељењу. На школу је постављена потковица и олуци. Захваљујући доброј сарадњи у школу је уведено и парно грејање. Машински ижењер, Добрица Пејовић, урадио је пројекат и спонзорисао парно грејање. Општина је спонзорисала нове клупе, столове, столице за две учионице у Вранићима – присећа се учитељ Драгиша Пејовић.
У матичној школи „Степа Степановић“ и издвојеним одељењима обележавао се, прича Драгиша, и Дан Светог Саве:
-Пошто сам ја радио у ИО Вранићи организовао сам рад око обележавања овог дана. На родитељском састанку одреде се три родитеља који ће да буду домаћини на овој прослави. Одређена сума новца прикупи се од родитеља и преда домаћинима славе. Они припреме славски колач, славску свећу и све што је потребно за послужење. Ученици, учитељи и свештеник задужени су око припреме програма. После отпеване Светосавске химне и ломљења Славског колача ученици приказују програм. Један део програма односио се на народну традицију: песме, игре, здравице, народна веровања, народни обичаји, гатања, славе, свадбе ,мобе, народне ношње… Сваки покушај да се нешто из ове ризнице отргне од заборава и забележи је прави мелем за живу рану која се зове изумирање села. То је тако близу, куца на врата и шири своје неманске чељусти из којих куља понор звани заборав. После приказаног програма ученици, родитељи и званице прелазе у другу учионицу на послужење.
Године 2013. у Вранићима се гаси једно одељење. Учитељица Лепосава Пејовић одлази у пензију на свој захтев. Своје радно место уступа младој колегиници Маријани Бјелић, девојачко Јевтовић, која је требало да остане без радног места. Учионица у Вранићима претвара се у музејски простор. Предвиђено је да тај простор изгледа онако како су изгледале учионице пре сто година, када је горевничка школа основана. Место су заузели експонати узети из милићевачке школе: скамије, таблице и легиштери, фуруна, катедра, перница, ормари, табла, глобус, карте, школске торбе – шаренице. Простор су, као у савременим музејима, употпуниле музејске стаклене витрине са експонатима и панои са аутентичним фотографијама великих димензија на којима су ондашњи учитељи са својим ђацима.
Пројекат „Музејска учионица – извор активног учења“ реализован је уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије, Снежане Шапоњић Ашанин, етнолога Народног музеја Чачак, Јане Јуреш, наставнице историје и колектива Основне школе „Степа Степановић“ из Горње Горевнице, рекао је на крају Драгиша Пејовић свом колеги Милети Боришићу при њиховом спонтаном сусрету и упознавању.
Лепосава Пејовић
