ПЕЋИНА КАЂЕНИЦА
ПИШЕ: Милош Тимотијевић
Недалеко од Овчар Бање, узводно уз Западну Мораву на десној обали реке, налази се пећина Кађеница. Није лако доћи до ове пећине. Преко Западне Мораве прелази се преко старог железничког моста, а даске преко којих се гази углавном су труле. Данас је то највећа препрека да бис е дошло до овог места. Улаз у пећину није високо у стени која се уздиже недалеко од корита Мораве, али га зато није лако видети, упркос стази и степеништу које данас води до улаза Кађенице означеног високим металним крстом. Некада је отвор пећине био сасвим мали и још мање уочљив него данас. После уског улаза, пећина се одмах шири у велику дворану у којој је крипта и озидана олтарска апсида. Цела дворана шкрто је осветљена преко отвора пробијених у стени поред улаза, што унутрашњост чини тајанственим простором у коме осим два саркофага са костима нема других детаља, нити природних или архитектонских украса.
Ова пећина има трагичну историју. Одлучујућа битка у Другом српском устанку водила се на ширем простору Чачка од краја априла до почетка јуна 1815. године. Опкољена турска војска у Чачку често је предузимала испаде из блокиране вароши због набављања хране и одвођења људи у робље. Локално становништво се склањало у збегове, али их је повремено турска војска налазила и прогонила. Један од тих збегова сакрио се и у пећини Кађеници, која се налази изнад виса званог Секира. Збег је откривен, а Турци су димом угушили све који су се налазили у пећини, која је због тога и добила име Кађеница. Да ли су Турци чули плач детета из ове пећине, или је то само једна од легенди, никада није тачно утврђено. Сигурно је да су сви Срби у њој усмрћени. То је и разлог да монаси из Благовештења на Видовдан (28. јуна) сваке године дају парастос жртвама.
Никада није тачно утврђен број људи који су настрадали у пећини. Данас се процењује да се у велику дворану могло сместити 500 до 600 људи. Анализа костију утврдила је да се међу настрадалима налазио велики број деце старости од једне до две године живота, деце старијих узраста и особа старијих од 70 година. Заједно са људским костима нађене су и кости домаћих животиња, углавном оваца и крупније стоке.
У пећину се због неприступачности ретко улазило, али је увек било довољно радозналих људи да поново посведоче причу о пећини Кађеници. Комади костију настрадалих изношене су из пећине, као доказ о истинитости усменог предања о угушеном збегу. Кости угушених опојане су још у XIX веку, али се то временом заборавило, мада је ту традицију 1875. године забележио Јован Мишковић у свом опису рудничког округа.
Анализа костију настрадалих први пут је обављена 1932. године, на подстицај учитеља Страхиње Циврића из Јелен Дола. Тако се и створила иницијатива за обележавање овог места. Приликом велике обнове готово свих манастира у клисури тридесетих година XX века, уређена је и пећина Кађеница. Поред епископа Николаја Велимировића за обележавање ове пећине највише су се заложили Исаило Ђокић из Бреснице и Милован Милутиновић архијерејски намесника из Чачка.
Послове на преуређењу пећине Кађенице предузео је инжењер Сергије Попов, на иницијативу владике Николаја и по његовим инструкцијама. Попов је проширио улаз у пећину, бетонирао под и у стени направио један отвор ради боље осветљености велике дворане која је делимично и проширена. Кости настрадалих су сакупљене и смештене у два саркофага, између којих је направљена олтарска апсида, која је украшена сликаном представом Христовог Распећа (рад Драгог Бајића), поред којег је постављено још неколико икона и чирака. Када су радови били готови, епископ Николај је свечано и уз присуство великог броја верника и представника државне власти (министара и генерала Краљевине Југославије), осветио пећину 13. октобра 1940. године, у сам освит Другог светског рата.
Пећина је деловала као мистична подземна црква, у којој, у дубокој тишини почивају кости људи настрадалих тешком и мученичком смрћу. Кађеница је тако постала још једно место у клисури које се поштује и посећује и где се повремено одржава литургија.
