Kultura

„PLASTIČNI ISUS“ I DRUGI OTPADNICI

OD UDVORIŠTVA DO BUNTOVNIŠTVA U JUGOSLOVENSKOM FILMU (3)

„PLASTIČNI ISUS“ I DRUGI OTPADNICI

Sto godina od nastanka Jugoslavije zgodna je prilika da se progovori i o nekim pojavama koje su dovele do urušavanja zajedničke države, ali kroz istoriju jugoslovenske umetnosti tog doba, pre svega kroz film, koji je na najbolji način predstavljao uspone i padove države u kojoj smo živeli.

Čuvena Titova rečenica (leto 1969. godine) „Šta hoće ovi luđaci“ o filmu „Rani radovi“ odredila je sudbinu ovog filma, ali i autora Želimira Žilnika. Sve moguće udvorice i poslušnici, od pojedinaca do partijskih foruma, digli su se u akciju, krenula je prava hajka na preedstavnike tzv. „crnog talasa“ jugoslovenskog i srpskog filma. Drug Tito, a ko drugi, uticao je na budnost čitavog društva, koje nije smelo da ostane nemo na „subverzivnost“ i „rušilačke“ elemente, koji podrivaju same temelje socijalističkog društva i revolucije. Pokrenut je i sudski proces, koji se na sreću autora, završio povoljno, zahvaljujući, pre svega, poznavanju prava Želimira Žilnika, ali i ogromnog uspeha, koji je ovaj film već stekao u svetu, pre svega na Berlinskom festivalu, gde je osvojio glavnu nagradu, ali i na svim festivalima gde je prikazan, otkupljena su i prava za prikazivanje ovog filma širom sveta. I to je bilo sve, u Jugoslaviji je film jednostavno „bunkerisan“, publika nije više mogla da ga vidi, a autor je ubrzo bolju sreću potražio u „pečalbi“ u Nemačkoj, gde se takođe susreo sa cenzurom i zabranama.
Mnogi nisu shvatili da je Brozu obračun sa filmašima bio samo zgodna prilika za eliminaciju političkih protivnika, tzv. srpskih liberala, ali i svih oblika levog skretanja – „praksisovaca“, „Crnog talasa“ i konceptualne umetnosti, ali i onih u Hrvatskoj – hrvatskih nacionalista, koji su našli utočište u „Hrvatskom proljeću“ i MASPOK-u. Bitno je bilo napraviti neku vrstu i nacionalne ravnoteže, da se „Vlasi ne dosete“ – Srbima Latinku, Hrvatima Savku i tako redom, umetnici su bili kolateralna šteta i potrebna mera da se zaplaši javnost, posebno oni mlađi, koji su digli glavu nakon studentske pobune ’68. i čitavog talasa pobuna i omladinskih protesta širom sveta. Ustajala žabokrečina socijalističkog jugoslovenskog društva se ustalasala, bilo je važno pokazati silu i ko je tu glavni.

Početkom sedamdesetih došlo je i do ozbiljnih represivnih mera, a mladi, tada dvadesetčetvorogodišnji filmski reditelj Lazar Stojanović je i prvi filmaš koji je završio u zatvoru, bio je osuđen na tri godine. Jednostavno, u to vreme je bila potrebna žrtva, neko da posluži kao primer, kako prolaze odmetnici od svetlih tekovina revolucije i socijalističke stvarnosti. Stojanović je za svoj diplomski rad, dugometražni igrani film „Plastični Isus“, dobio čistu desetku od svog profesora i mentora, proslavljenog reditelja Aleksandra Saše Petrovića. Ovo filmsko delo, pravo čedo anarhizma i negiranja autoriteta, ukazalo je na brojne tabu teme tadašnjeg društva. Pri put je smelo uspostavljena veza između socijalističke i nacističke propagande, odnosno da socijalistička propaganda imitira nacističku i da na taj način dolazi i do određene društvene travestije, oponašanja i dubliranja. U ovom metafilmu, koji je po rečima autora Lazara Stojanovića, pre svega čista satira o Titu, a zatim sve drugo, glavnu ulogu igra jedan zanimljiv lik, zagrebački umetnik performansa, konceptualni, avangardni umetnik Tomislav Tom Gotovac. Gotovac igra jednog smušenog tipa, filmaša, koji dolazi iz Zagreba u Beograd sa namerom da snimi film. Sitni događaji iz Tomove svakodnevice, življenje u statusu podstanara na račun žena kod kojih živi i niz avantura, u koje ulazi i zbog kojih na kraju gubi život, su u kontekstu istorijskih zbivanja pre, za vreme i posle sudbonosne 1968. godine, vreme u kom se prepliću savremena i prošla zbivanja, a sve je pod budnim okom i nadzorom vođa svih vrsta. Tito se pojavljuje u gotovo svakoj sceni filma, reditelj koristi suptilna filmska sredstva da kroz ceo film provuče najvećeg sina svih naroda i narodnosti. Svakako, najviše pažnje je izazvalo korišćenje Titovog govora o studentima nakon demonstracija ’68, njegovo obraćanje javnosti, koju prati cerekanje glavnog junaka, besprizornog zgubidana i luzera Toma. „Plastični Isus“ je na neki način jedan euforičan refleks i seksualne revolucije, koja u to doba trese svet, ali i potrebe za političkim slobodama. Film je stavio znak jednakosti između totalitarnih režima i bio preteča za sve ono što će deset godina kasnije uraditi slovenačka grupa Lajbah i New Slovenian Kunst. Film je originalnim filmskim postupkom, korišćenje dokumentarnog materijala, filmova koje je navodno uradio Tom, a stvarno režirao Lazar i onog snimljenog za potrebe same priče, gde zapravo filmska napetost počiva na kontrastu dva lika, čoveka na vrhu Josipa Broza i čoveka na dnu (Tom Gotovac), najdirektnije moguće ukazujući i na kult ličnosti, do tada potpunu tabu temu, ne samo jugoslovenskog filma, već i jugoslovenskog društva u celini. Bio je to prst u oko estetskim konvencijama i poliičkim tabuima, poput kulta ličnosti Josipa Broza, ali i bratstva i jedinstva, zajedničke prirode totalitarnih sistema. „Plastični Isus“ je možda i nepravedno gurnut u fioku zvanu „crni talas“, u koju po mnogo čemu i nije spadao. Film je za razliku od ostalih filmskih ostvarenja „crnog talasa“, odisao duhom vedrine i veselosti, bez crnine i težine, sa mnogo telesne razgolićenosti, raspojasanosti i veselosti, ali sa nekim nadrealističkim elementima. U duhu seksualne revolucije u ovom filmu, možda i prvi put u jugoslovenskom filmu se vidi nag muškarac, ali i provlači kao tema homoseksualnost. Zanimljivo je da reditelj zbog svega navedenog nije završio u zatvoru, bar ne odmah po završenom poslu. Život ume da bude bizarniji i od samog filma. Naime, Lazar Stojanović odlazi na odsluženje vojnog roka u JNA, a tamo, zbog svojih stavova i životnih pogleda, zapada za oko mladom oficiru bezbednosti Vuku Obradoviću (široj javnosti kasnije poznat kao ministar u DOS-ovoj vladi), koji uspeva da ga zbog navodnih subverzivnih izjava strpa u vojni zatvor, a kasnije, mladom umetniku je pripisan i filmski slučaj „Plastični Isus“, što je po tadašnjim merilima bilo dovoljno da se Stojanović nađe iza rešetaka, osuđen na tri godine robije.
Haranga na filmaše ne prestaje, filmovi „WR Misterije organizma“, Dušana Makavejeva i „Mlad i zdrav kao ruža“, Joce Jovanovića, faktički nisu stigli do šire publike, sklonjeni su, bunkerisani, odlukom cenzora i svetlo dana ugledali mnogo godina kasnije.

Dušan Darijević

(Nastaviće se)

Оставите одговор