ПОЧЕТАК РАЗВОЈА КОШАРКЕ У СРБИЈИ И ЧАЧКУ ДО 1945. ГОДИНЕ
ИГРУ ОСМИСЛИО АМЕРИЧКИ ПРОФЕСОР 1891.
Пише: др Милош Тимотијевић
Данас је кошарка планетарно раширен спорт без којег се тешко може замислити модерно друштво. Сам почетак развоја кошарке био је веома скроман. Када је децембра 1891. канадски лекар Џејмс Нејсмит (професор физичког васпитања на Колеџу Спрингфилд) осмислио нову игру, она је служила само за одржавање кондиције ученика током зиме. Игра је била слична рукомету и нико није слутио њен даљи развој, најмање у Србији, где је у другој половини XX века постала веома популарна.
Када су се Срби први пут упознали са кошарком није познато, али је сасвим сигурно да су наши исељеници у Америци били укључени у нову игру. Данас је веома тешко утврдити да ли је неко од њих по повратку у завичај (ако се уопште икада вратио) пренео и своја спортска искуства. Треба истаћи да са територије независне Србије није било пуно исељеника, а студенти са европских универзитета нису у отаџбину пренели нову америчку игру, која је све до завршетка Првог светског рата, ипак, била слабо позната.
Први поуздан писани помен о организацији кошарке на територији Србије бележи се у „Политици”, 18. марта 1923. године, када је објављена вест како је „Спортски клуб Југославија” засновао „одељак” за веома популарну игру „баскет бал”. Сећања савременика говоре како се кошарка први пут у Београду појавила још 1922. године. Све су то биле повремене и пролазне акције које код омладине нису пробудиле жељу да се бави новим спортом.
Прва озбиљна акција на популарисању кошарке покренута је тек са доласком мисије Америчког црвеног крста у Југославију 1923, с циљем помоћи новој држави после уједињења. Американци су После Првог светског рата основали многа сиротишта, затим отварали школе за децу без родитеља и стипендирали сиромашну децу са талентом. Између осталих места, Американци су и у Чачку 1919. основали сиротише и организовали спортска такмичења, али није познато да ли су тада демонстрирали и нову игру.
У делегацији Америчког Црвеног крста, која је 1923. посетила Југославију, био је и Вилијам Вајленд (William Augustin Wieland 1891-1944). Имао је задатак да Подмлатку Црвеног крста Југославије демонстрира нове спортске игре, међу којима је била и кошарка. Вајленд је у Београду боравио од 27. септембра до 18. октобра 1923, а затим је отпутовао за Сарајево, Загреб и Сплит. Тако су на игралиштима код Саборне цркве и код Основне школе на Савамали у Београду, одигране прве кошаркашке утакмице. Вајленд је држао курсеве вођама Сокола, наставницима гимнастике, учитељима и учитељицама, као и Скаутима. Тада је у Србију стигла и прва права кошаркашка лопта.
Вилијам Вајленд је, иначе, рођен у Аламеди у Калифорнији. Дипломирао је на Универзитету у Калифорнији, учествовао у Првом светском рату и добио чин капетана. У Окленд се преселио 1920, радио је као наставник физичког васпитања, а у Европи је добио посао у Америчком Црвеном крсту. Преминуо је 27. новембра 1944. у Сан Франциску, где је и сахрањен.
Тако је стицајем околности Вајланд имао значајну улогу у ширењу нове игре у Србији. По његовом одласку из Београда, ученици Друге гимназије поставили су кошеве у својој школи и кошарка је почела да се шири међу омладином. Прва правила игре у кошарци штампана су у Београду 1924. године. Није све било лако, јер је све зависило од добре воље школских управа и Сокола који нису благонаклоно гледали на нови „американски спорт”, дајући првенство гимнастици и атлетици. Кошарка се, ипак, ширила, тако да је 1927. „Спортско друштво БАСК” у Београду основало кошаркашку секцију. Исте, 1927. и Соко је основао секцију „баскет-бала”. Нова игра није одмах добила данашње име и најчешће је називана „баскет-бал”, „кошићева” и „кошикова”. Развој је био веома спор, тако да је „Политика” 1935. писала како је „баскет-бал” скоро непозната игра у Југославији. Међутим, управо те године почиње њен убрзанији развој, мада се и даље играло на неравним теренима босих ногу.
На развој кошарке у Европи значајно је утицало и њено боље организовање на међународном нивоу. Наиме, у Женеви су 18. јуна 1932. представници осам држава (Аргентине, Чехословачке, Грчке, Италије, Летоније, Португалије, Румуније и Швајцарске) основали Међународну кошаркашку федерацију ФИБА (на француском Federation Internationale de Basketball Amateur). Савез Сокола Југославије упутио је 16. маја 1936. писмо Међународној кошаркашкој федерацији за пријем у чланство. Захтев је прихваћен и Соколи су половином децембра 1936. примљени у организацију ФИБА, као званични представници Краљевине Југославије.
Срби у САД стварали су своју традицију. Тако су у Америци одржана три српско-америчка турнира у кошарци: 1936, 1937. и 1938. године. Први је одржан у Кливледну (Охајо), а на такмичењу је учествовало 12 клубова. На такмичењу 1938. победио је клуб под именом „St. Sava Club”, a други је био „Serbian A.C.”. Иначе, генерални конзул Краљевине Југославије у САД 1936. био је Чачанин Радоје Јанковић, кога је заменио Константин Фотић.
Иако је демонстративни турнир одржан још 1904, кошарка је тек на Летњим олимпијским играма у Берлину 1936. уврштена у званично такмичење. Многи наставници фискултуре из Југославије који су тада били на Олимпијади, почели су да подстичу играње кошарке која се на простору Србије, углавном, популарисала у Београду, где су направљени и први озбиљни терени и кошеви. Управо у то време, са новом игром упознали су се Радомир Шапер и Александар Николић, који су после Другог светског рата оставили неизбрисив траг у српском спорту. Београд је до Другог светског рата, осим тима насталог у Соколима, према сећањима савременика, имао и екипе БАСК-а, Југославије и БСК-а. Иначе, прво званично кошаркашко такмичење чланова Сокола на нивоу Југославије организовано је у Скопљу 1937, а друго 1940. у Борову. Међутим, утакмице су тек од 1940. почеле да привлаче више гледалаца, и то првенствено сусрети соколских екипа из Београдаи Загреба, који је тада био јачи центар кошарке.
Као и у другим мањим местима на простору Србије, и у Чачку је Соколско друштво највише учинило на ширењу спортске културе. Соколи у својој организацији нису неговали популарне игре попут фудбала, али су зато подстицали хазену, одбојку, па и кошарку. Остало је забележено да је, 28. априла 1940, Љубица Гавриловић, чланица Соколског друштва у Чачку, послата у Сарајево да похађа течај из кошарке. Колико је за сада познато, то је прва особа из нашег града која се званично укључила у нову игру. Други светски рат прекинуо је многе активности, па и рад Сокола, кога су Немци по успостављању окупације 1941. одмах забранили.
Међутим, током окупације спорт није укинут, па ни кошарка. У Београду су формирани клубови, организована прва такмичења, а у првој поливини септембра 1941. формиран је и Српски савез за одбојку и кошарку. Кошарка је популарисана као до тада запостављен спорт. Многи познати послератни кошаркаши, као што је Бора Станковић, играли су и током окупације, а утакмице су организоване и у августу 1944. године.
Некако у исто време, августа 1944, у Прањане је код ЈВуО генерала Михаиловића долетео капетан Никола Ник А. Лалић (1916-2001), амерички обавештајац српског порекла, који је пре рата играо за универзитетске тимове Охаја и Кливленда. После рата Лалић се у сезони 1945/1946. такмичио као кошаркаш тима „Youngstown Bears” у Националној кошаркашкој лиги (НБЛ), која је касније прерасла у НБА лигу. Није познато да ли је становницима подсувоборских села било шта пренео о игри којом се бавио.
Када је подигнут први кош у Чачку, није баш сасвим јасно. То се највероватније десило пред сам крај окупације. Ипак, нова игра је своје ширење у Чачку започела тек по ослобођењу земље у социјалистичкој Југославији. Симболично, први кош је подигнут код Соколане, где је касније подигнут и први терен са малим трибинама. У наредним деценијама, Чачак је заиста постао „Град кошарке”, а ако све буде како је планирано добиће и „Музеј српске кошарке”.
