ПРЕДСТАВЉЕНА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ „ДРУГИ КРУГ” АЛЕКСАНДРА МАРИЋА
Литургијски лахор, религиозност, филмска уметност, библијска упоришта, неосимболистичка традиција, али и наративност сусрели су се у „Другом кругу” Александра Марића. Збирка поезије која недри триптих, који је део и наслова, представљена је у уторак, 12. маја, у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку као један од догађаја у оквиру песничке манифестације „Дисово пролеће”. Поред аутора, о књизи је из угла књижевног критичара говорио Милан Громовић, научни сарадник Филозофског факултета у Новом Саду. Модератор програма била је библиотекар Марина Белић.
Краљевачки песник Александар Марић је аутор десет збирки поезије, међу којима се издвајају Студеница, Студеница, Косовски прозбеник, Анђели жетеоци и Византијски вишебој. Последњу збирку поезије Други круг чине три циклуса: Силазак у причу, У другом обличју и Башта сложена у обрнутом хронолошком реду, што аутор тумачи као својеврсну „контрперспективу”. Поменута збирка је резултат сарадње Српске књижевне задруге и Књижевног клуба Краљево. Марић је аутор поетског блога „Радионица песника” као простору непрестаног рада и повратка тексту.
КРУГ: СИМБОЛИКА И ВИШЕСЛОЈНОСТ ТРИПТИХА
Аутор збирке Александар Марић, објашњава да је „Други круг”, у ствари, требало да буде „Други избор”, триптих одабраних песама из три рукописа који нису објављени. Отуда је „Други круг” посебна књига, а три рукописа „стоје за неко друго време”, за неко касније објављивање.
‒ Да сам га назвао „Други избор”, онда би то био избор из неких објављених, али пошто није остао је овакав назив. Пошто се наметнуо „круг”, онда је наметнуо и неке друге симболике, и, стварно, као и када се пише поезија, увек има неких више слојева, више значења. Тако исто и када тражимо наслове, он се некако наметне, а онда, уколико оправда своју формулацију, он остаје, а може само да опстане уколико је директан разлог због чега није „Други избор” него „Други круг” јер ту је круг поезије, круг неких наративних песама. Чини ми се да је то круг који је завршен, односно ако се погледа оно што сам писао раније и што сада пишем, ово је један круг за себе у тој некој поетици, начину размишљања, приступу поезији, приступу стваралаштву – објаснио је песник Марић.
Како је реч о вишеслојности, сходно томе је илустрована корица збирке чије се решење наметнуло насловом. Наиме, илустрација „Исцељење бесомучнога” (детаљ), аутора Јакова Кешина одраз је Марићеве поетике коју је изнедрила ова збирка.
‒ Било би можда претенциозно да повезујемо тај круг и кажемо да је моја поезија у том неком ореолу, али се креће ка том духовном и напаја се духовним мотивима. Постмодерна књижевност не говори о томе да мотив није битан и тако даље. Међутим, то уопште није тачно. Мотив није битан у смислу уметничког израза, али врло је битан у односу на оно шта ми говоримо, дакле, црпимо своју инспирацију и оно што је циљ да се оствари код читалаца или шта читаоцу преносимо – предочио је аутор.
НАРАТИВНОСТ: МАРИЋЕВА „РАСПРИЧАНИЈА ПОЕЗИЈА”
Марић истиче да је дело формом комплексно, заправо да је његова поезија унутар збирке „мало распричанија” поезија.
‒ На основу саме форме песама лако је и наслутити зашто су делови названи један „Силазак у причу”, други „У другом обличју”, а трећи „Башта”. По тој некој форми и по окретању таквом стилу је јасан фокус. Доста је сад савремене поезије која пева, хајде да кажем, неке мале ствари. Ово је неко окретање ка високом, тачније реч је о високим темама ка малом, ка малим стварима. Односно, реч је о окретању од Бога ка човеку, значи не од човека ка Богу, него Бога ка човеку и како се све то прелама кроз садашњи моменат и кроз одређене животне ситуације. Међутим, има доста одблесака других медија филма, музике, теологије постоји неки лахор литургијске песме – навео је песник.
Како „Силазак у причу” може да буде својеврсни пандан силаску Христовом у ад, Марић објашњава и да је овај назив дат по једном триптиху Ђорђа Сладоја, који има триптих ,,Пад у прозу”.
‒ Пошто је онај Сладојев био „Пад у прозу”, онда је ово и својеврсни силазак у ад, али и васкрсење јер мото овог мог дела су речи владике Николаја Велимировића: „Само поезија може васкрснути прозу”. Овде постоје и неке песме које су написане под утиском и утицајем филмова, као што је документарни филм „Со земљи” Вима Вендерса, што је мени било веома инспиративно јер све оно што је он приказао, неке ратне догађаје, патње страхоте по Африци или неке друге ствари било је подесно за тај ,,Силазак у причу”, aли и излазак – открио је Марић.
ГРОМОВИЋ О СЛОЈЕВИТОСТИ МАРИЋЕВОГ ПЕСНИЧКОГ ИЗРАЗА
Осврнувши се на песничку традицију под чијим утицајем ствара песник, Милан Громовић је указао на слојевитост Марићевог песничког израза. Потврђујући да је Марић био загледан у стару српску књижевност, у средњовековне списе, али и да ствара налик на Ивана В. Лалића, Громовић је публици расветлио порекло сусрета различитих традиција и савременог тренутка који су сублимирали оваквим поетским остварењем. Такав набој, то јест напетост између различитих поетичких равни, према Громовићевим речима, чини ову збирку посебно вредном пажње.
Имајући у виду шири контекст српског песништва и тумачећи на тај начин и ову збирку, Громовић је указао на вертикалу која повезује Дучића и Диса, преко Лалића и Симовића, до савремених аутора. Сходно томе, Марић не прибегава иронијском отклону од духовне баштине, већ јој даје нови легитимитет и оживљава је у савременом изразу. Наведено је метафорично и потврдио: „као када неко, тек уроњен у језик литургије, постепено почиње да је осећа”.
Имајући у виду византијску нит која се проказује, Громовић је посебно нагласио дубину семиотичке размене коју она успоставља, од библијског текста до фреске, и од фреске назад до песме. „Довољно је успорити се. Онда разум буде мало на паузи, и кроз осећање можемо да ослушнемо себе”, поручио је он, додајући да „Дисово пролеће” и ове године потврђује да библиотека није само чувар прошлости, већ место где се култура „не чита у перфекту, него осећа у презенту”.
ПЕСНИКОВ ОДНОС ПРЕМА ПОЕЗИЈИ
Загледан у савремени тренутак рата у Украјини, али и у проблематику на коју је аутора подстакао филм, илустрација Јакова Кешина или свакодневица загледана у постојање ова збирка поезије враћа читаоца и на питања којима открива и дубља значења о пореклу свега што је Марић налик на ерудиту похранио у својим стиховима. Отуда је значајно његово тумачење односа према поезији, надахнућу, ономе што га је потакло да ствара.
‒ Поезија је стварање. То је она супстанца којом се ствара или која ствара. Само стварање света је названо „poiesis” и сви људи који нешто стварају, они учествују делом у том „poiesisu”. То су они који су више маштовити без обзира да ли се баве поезијом или праве нешто од дрвета или зидају или то можемо да видимо свуда око нас… Када се сретнемо са архитектуром средњег века, али не само средњег века него и архитектуром Пеђе Ристића који је радио Саборни храм у Подгорици, радио многе храмове, кад се то види… то је чиста поезија! Све то тако дефинисано, редуковано, а грандиозно тако је и налик поезију која долази кроз речи. Наравно, то је примарна поезија која је дошла од речи. Јер ,,у почетку беше Реч…”. Тражећи праву реч, прави израз да се нешто опише, ми, у ствари, тражимо прави Логос, а некада кад имамо среће успевамо да изнедримо и неки нови – открио је песник Марић.
Милица Матовић
