ПОДРШКА ПОРОДИЦАМА ОСОБА СА АУТИЗМОМ, ЛИЧНИ ПРАТИОЦИ
Александра Лакић, Милка Милутиновић и Душанка Комадинић су лични пратиоци. Оне брину о деци са сметњама у развоју док су у школи – помажу им у припреми за час, у одржавању хигијене, одевању, ручку, али и када иду на излете, библиотеку, музеј… Иако по законском опису то није њихова обавеза, оне понекад деци помажу да прате, па и савладају градиво у школи. Обука коју су раније прошле јесте веома значајна, али све три наглашавају да се много тога научи временом и да је најважније имати „осећај“.
Свој посао воле, баш због деце о којој брину… Љубав им је, кажу, и те како узвраћена. Осим подршке наставника и стручних радника у школама и самом „Зрачку“, том напретку највише може допринети добра сарадња са родитељима, који најбоље познају своје дете. Колико је ова услуга важна за децу и колико значи као подршка родитељима потврђује и Јелена Швабић, мајка Уроша, ученика трећег разреда у Школи за основно и средње образовање „1. новембар“ (ШОСО), коме је лични пратилац Милка Милутиновић.
РОДИТЕЉИ СПОКОЈНИЈИ, А ДЕТЕ САМОСТАЛНИЈЕ
Јелена, по професији просветни радник, каже да јој велику сигурност улива помоћ личног пратиоца. И што је најважније – напредак код Уроша је приметан.
– Било му је потребно времена да се навикне на Милку, али сада се много везао за њу. Спокојна сам, јер знам да има неко ко брине о Урошу, да му помогне у оним активностима, у којима није самосталан. Сада треба да поставимо границу помоћи, јер неке ствари може и сам. Руководимо се оном „помози ми да научим да урадим сам“, а учитељ нам указује шта је најбоље за дечака – каже Јелена, која уз осмех додаје да је Милка помало „пристрасна“ када прича о Урошевим успесима.
Јелена и њен супруг дуго су се двоумили да ли је за њиховог сина боља редовна школа или ШОСО. У школи у којој је запослена има деце са тешкоћама у развоју. Иако са њима раде по индивидуалном образовном програму, признаје да то није нимало лако. Поред тога, због препоруке Интерресорне комисије одлучили су да Уроша упишу у Школу „1. новембар“. Тој одлуци свакако је допринела посета школи, која, према Јеленином мишљењу, има све оно што је њеном дечаку потребно – простор, средства и стручни кадар.
– Учитељ их учи и да помажу једни другима. Тако је наш Урош прошле године научио да храни свог друга Виктора, који има церебралну парализу… – један је од добрих примера које наводи Јелена. Три године су је увериле да су направили добар избор када су се одлучили за „1. новембар“.
„ЗАДОВОЉСТВО ЈЕ КАД ЈЕДНИ ДРУГИМА УЛЕПШАМО ДАН“
Александра је дипломирани економиста без посла. Каже да се пре две године „случајно нашла“ у улози личног пратиоца. Хтела је да помогне пријатељици запосленој у Школи „1. новембар“, а онда је пристала да покуша. Прво је била збуњена, али требало је веома мало времена да се „уклопи“, јер је, каже, брзо упознала сву децу и осетила колико су пуна љубави, коју, као и све друге емоције, не умеју да сакрију. До прошле године бринула је о дечаку са аутизмом који је завршио основну школу. Однедавно је лични пратилац девојчици, која је првак у Школи „1. новембар“. Милка је скоро три године лични пратилац Урошу. И њој је у почетку било тешко, али, истиче, све се заборави када се увиде добри резултати. Душанка, дипломирани социолог, најмлађа је и по искуству у овом послу. Од фебруара је лични пратилац девојчици која је прво била у редовном школству, а однедавно је у ШОСО. Поредећи ова два система, каже да је проблем у редовним школама велики број деце у одељењу, због чега учитељица, ма колико желела, није успевала да посвети већу пажњу овој девојчици.
– То је захтевало да ја више учествујем у педагошком раду са дететом. У ШОСО сам јој више ослонац. Мислим да све има своје предности – у редовној школи је први пут са другарицама изашла на одмор… Са друге стране, у ШОСО је више укључена у часове – примећује Душанка.
НАПРЕДАК ДЕТЕТА ЈЕ НАГРАДА И ЗА ПРАТИОЦА
У Чачку је услуга лични пратилац детета уведена у школство пре шест година. Сада ради укупно 69 личних пратилаца, међу њима је само неколико мушакраца. Ову услугу има 12 ученика више него прошле године (деца која су кренула у први разред). Услугу користи и око 25 деце са аутизмом, која похађају основне и средње школе у Чачку. Од почетка ове године за све услуге социјалне заштите, укључујући и личне пратиоце, задужен је Центар за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“. То је у великој мери олакшало рад личних пратилаца, јер кажу, на једном месту могу добити савет и стручну помоћ. И новчане накнаде, које обезбеђује Град Чачак, су сада редовне. Али, када деца не иду у школу, па и онда када имају онлајн наставу, лични пратиоци примају 50 одсто зараде. „Нестабилна“ примања у великој мери отежавају њихов материјални положај.
– Ипак, велика нам је награда када дете напредује у неким вештинама и знањима која стиче у школи. Сваки њихов корак напред је подстицај и за нас. Неописиво је задовољство када једни другима улепшамо дан, а више је таквих тренутака, него оних са проблемима. Заволеле смо ми њих, а и они нас – кажу Александра, Милка и Душанка, све три одлучне да наставе да се баве овим занимањем, тешким, али и послом који „пуни“ срце.
В. Т.
СВАКО ДЕТЕ ЈЕ РАЗЛИЧИТО
Да би ова услуга имала добре резултате брине и психолог „Зрачка“ Марија Ђорђевић, координаторка личним пратиоцима у Чачку. Пре почетка ангажовања, а на основу разговора и „профила“ личног пратиоца и родитеља, као и потреба детета, она процењује ко коме одговара.
– Свако дете је различито и непоходно је прилагодити се њему. Зато је важна сарадња са родитељима, јер, рецимо, када се дете узнемири, што се често дешава код аутизма, потребан нам је њихов савет шта га смирује, шта воли… Када бирамо пратиоце за неко дете, гледамо где ко живи, али и спремност да ради са децом са аутизмом или неком другом тешкоћом у развоју. Има и оних који одустану после првог састанка – наводи Марија Ђорђевић.
ОСЛОНАЦ, НЕ ВАСПИТАЧИ
Искуства са родитељима су различита и оно на шта указују лични пратиоци, као и стручњаци са којима смо причали, екстреми нису добри.
– Има оних који се претерано заштитнички односе према својој деци. Други очекују од своје деце више, него што су њихове могућности. Сматрају да ми треба и да их васпитавамо… А ми смо, заправо, ослонац да деци буде лакше у школи – објашњавају наше саговорнице.
