Deo razgovora sa Sretenom Boškovićem, pobednikom pesničkog konkursa „Najlepša pesma o Čačku“.
„Načitao sam se romana Karla Maja, naslušao „Azre“ i „EKV“, proveo pubertet uz Bukovskog (pre nego što su počeli da ga citiraju na društvenim mrežama), zaljubljivao se čitajući Kapora i Pavića, „vratio“ sam Popi „njegove krpice“ u mom gimnazijskom maturskom radu“, kaže Sreten Bošković, pobednik prvog pesničkog konkursa “Najlepša pesma o Čačku”.
Žiri, koji je radio u sastavu: pesnik Ljubivoje Ršumović (predsednik), novinar Branko Stanković, profesori književnosti Isidora Đolović i Slobodan Nikolić i Draga Gavrilović, jednoglasno su odlučili da je njegova pesma „Gradac“ („Kaldrmaš“), najlepša pesma posvećena Čačku. Konkurs su organizovali Alternativna radionica “Reč” i Dom kulture Čačak.
Najlepšom i nagrađenom pesmom posvećenom Čačku iz tebe su „progovorili“ sedimenti drevnog Gradca i savremenog kulturnog nasleđa. Pišeš jezikom simbola, hodaš Gradinom, kaldrmom, treperiš na žicama gitare, grliš krajputaše… Tu je baš sve, ili skoro sve što je amblem ovog grada. Kako je i kada nastala ova pesma?
-Pesma „Gradac“ je nastala kao odgovor na konkurs … Iako odavno nisam pisao na zadatu temu, ovu pesmu sam stvorio kao omaž i intimno sećanje na Čačak koji odavno ne postoji, kao lični doživljaj i uspomenu na prošla čačanska vremena. Ona je ujedno i pokušaj sublimacije i svođenja na što je moguće manje, ali što upečatljivije pesničke slike. Svako od nas ko je rođen u ovom gradu, živi, ili samo postoji u njemu, ima svoje lične doživljaje stvarnosti. Spreman da se suočim sa neodobravanjem, zameranjem, prigovaranjem, zbog čega u pesmi nečega ima ili nema, prezentovao sam „Gradac“ kao svojevrsni vodič za razumevanje jednog vremena i prostora, određenog onim što nazivamo Čačak.
Koliko je za tebe ovaj grad, burne istorije i buntovnih ljudi, inspirativan?
– Čačani ko Čačani. Tek kada neko vreme nisi u Čačku, sa prostorno vremenske distance shvatiš da je Čačak specifičan. Veoma. Ono što je Čačak u proteklim decenijama bio, nije to više. Čačana je sve manje. Bar ih je sve manje u samom Čačku. Čačani će shvatiti šta sam hteo da kažem. A inspiracije ne manjka.
Šta misliš o mladima koji odlaze, jasno je da im ovde nisu ponuđene sve šanse, ali koliko posao i život zavise i od lične sposobnosti da se sve osmisli?
-Razumem ljude koji odlaze odavde. Mogu da razumem i one koji se vrate. I odlazak i povratak su teški. Dosta toga zavisi od pojedinca da li će ili ne, uspeti da stvori karijeru, ili jednostavno da pronađe posao od koga će moći pristojno da živi. Da bi to bilo moguće, potreban je, pre svega sistem. Sistem koji funkcioniše. Nekad je novac bio glavni pokretač za odlazak odavde. I danas je jedan od razloga, ali ne odlazi se više samo zbog novca. Nedostaje taj sistem za koji se moramo boriti da bi bar našoj deci dali šansu i motiv da ostanu ovde. U suprotnom, svi će otići, a Čačak i Srbija će postati veliki starački dom…
Zorica Lešović Stanojević
(Ceo intervju u najnovijem “Glasu”)
Gradac
Naplivaš se na Cvetnjaku i na
brzacima,
popenješ se i na Ovčar,nebu pod ovčare,
i na Kablar zagrizeš,
okupaš milenijume duše na termama,
skotrljaš se,dođeš,vidiš,postaneš,
ostaneš i budeš.
Zaumiš šta naumiš.
Očešljaš se parkovima,
staviš kaldrmu pod glavu,
prenoćiš srećan.
Prekoračiš sedam milja,
pa sedneš da se odmoriš.
Na Jelici sediš,na Gradini,
srećan,slatko žmirkaš na Gradac grad.
Otkaldrmaš…
Lisnati dani kao pelivani.
Limunada u centru grada.
Prvi basket na Želovom.
Pisak voza.
Odigraš karambol na Ćirkovom bilijaru,
Na mesečini
Zapevaš,
Zaumiš šta naumiš.
Naslikaš dan sa Nadeždom,
zaprosiš Berbeljinu kupačicu,
doručkuješ slastan Gradac,
kao burek sa sirom i hladno pivo…
I budiš onu što možda spava,
i dođe ti odeš, svete
zaigraš,
zagrliš Brankove krajputaše.
Žulja te Jarakova gitara.
Doklaparaš.
Sreten Bošković
