Да је детињство период живота који се не заборавља, потврђује и Чачанин Рато Смиљанић, који је своја најлепша сећања из одрастања и младости прикупио у две просторије. Своју љубав и носталгију према некадашњој Југославији исказао је кроз предемете које је после неколико деценија извадио из прашњавих кутија, а све са циљем да млађим генерацијама исприча причу о једном времену и да све истомишњенике бар на тренутак врати у нека, по његовом мишљењу лепша времена.

– Музеј сам отворио у време Корона вируса, тада сам имао доста слободног времена, као пензионеру кретање ми је било ограничено, па сам почео из ормара да вадим предмете из периода од 1950. до 1980. године, из свог детињства и младости – казао је Рато Смиљанић.
Прикупљање ствари и предмета није му тешко ишло, напротив, његови истомишљеници из свих крајева Србије, пре свега, из града на Морави јављали су му се како би дали допринос његовом музеју и тако били сигурни да ће њима драги предмети бити сачувани од заборава.

– Тренутно, према последњем попису имам укупно 9.622 експоната, они су из области спорта, музике, политике. Први експонати су праћка, боб, санке. Сви предмети су ми драги на свој начин, неки за мене имају посебно значење. Капетан Драган Ђорђевић, који је стајао поред Титовог одра, поклонио ми је своју Златну плакету ЈНА, то ми је можда и најдражи експонат. Човек се одрекао свог признања и поклонио га мом музеју, са великим поштовањем сваки пут говорим о томе – рекао је Смиљанић.
Црвени пасош, часописи, играчке, медаље, лопте, дресеви, драге успомене познатих Чачана и још много тога може се видети код Рата. Ипак, најдоминантније су застава Југославије и слика њеног председника маршала Тита. Многим Југоносталгичарима није било тешко да пређе километре како би дошли да посете кућу у Чачку, у којој су сви ови предмети сачувани од заборава.

– Долазили су ми многи са стране, наши људи који су пре много година отишли да живе у Америку, Канаду, Швајцарску. Када су чули да постоји један овакав простор који је намењен искључиво за предмете из времена Југославије, било им је драго да дођу и да се сете тог периода, због тога сам јако срећан. Многи си ми дали сатове који су обележили то време, кравате. Најдраже су ми биле посете, две легенде Цука и Радмила Мишовића, који су ми дали лопте и потписали се. Било ми је драго што су пар пута била и деца из ОШ „Милице Павловић”. Моја унука је довела своје одељење, сликали су се, разгледали, видели су многе за њих непознате предмете, рецимо телефон са бројчаником за који нису ни знали шта је. Моја унука је била пресрећна што је своје другаре довела да им покажем нешто што је обележило моје детињство – испричао је Рато.
Иако ћете у две просторије видети много тога што вас може асоцирати на Југославију, приче о томе како је било, Рато ће вам испричати пун елана, али и сете и носталгије, за временом, које је како он каже непоновљиво, живот без поделе.

– Права вредност тог времена било је братство и јединство. Док сам био у војсци имао одличан однос са свим својим другима из свих југословенских народа. И након тога ступио сам у контакт са њим, и са њихове стране се такође осетила та југоносталгичност. У то време све је било другачије, према родитељима и старијима имали смо страхопоштовање, а са друге стране имали смо слободу. Моја генерација највише је времена проводила на Јелици, ту смо се играли, санкали. Црвени пасош дефинитво је обележје тог времена, имао сам прилике са њим да идем ван Југославије. Били смо поштовани као Југословени, као народ имали смо неки значај у свету – испричао је Смиљанић.

С обзиром на то да Ратови наследници нису истог мишљења као он, пре свега, јер су доста млађи, како истиче, вољан је да једног дана проследи на чување све оно што је он прикупио како не би поново завршило спаковано у ормару.
Виолета Јовичић