Čitajući roman (premda bi se ovaj vid proznog teksta mogao okarakterisati i kao novela) Privatna pošta Lazara Predojevića (Geopoetika, 2016), uvideh, po prvi put, da plaćam danak svesno odabranoj i duboko ukorenjenoj predrasudi u vezi sa domaćim književnim stvaraocima. Priznajem da me Jovanka Živanović, kojoj je ovo, pored zbirke priča Metanoja jedne ćurke (2014), drugi roman (Putnici od stakla, 2008), uzorno posramila.
Šta se to može pročitati u romanu Jovanke Živanović?
Nikakvo tematsko, kompoziciono ili stilsko otkrovenje ili novina nisu pred čitaocem (ako bismo to želeli, onda bi trebalo posegnuti za Aleksejem Remizovim, Tomasom Manom, Borislavom Pekićem, Borisavom Stankovićem, Momčilom Nastasijevićem, Milošem Crnjanskim, Embrouzom Birsom, Hermanom Melvilom, Gustavom Floberom, Brunom Šulcom, Semjuelom Beketom…), ali se utisak neke unutarnje bliskosti rađa sa svakim pročitanim redom. I to je ono što zadobija. Književnost i jeste zapravo niz dubinskih prepoznavanja sa tajnama palog i prognanog čoveka. Tek posle umetnosti i filosofije, tj. kada ih se lišimo kao mernih instrumenata, dođe posvećenje za onostrano biće u Duhu Istine. Nauka i logika su najniži i najrudimentarniji oblici postojanja, prvo i poslednje utočište smrtnog duha. Zbog čega umetnost uopšte, zarad čega govor koji nas čini ljudima? Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što nas izvode iz uobičajenih tamničkih koordinata prostora i vremena, izvan trošne materije u koju smo ukotvljeni svojom voljom, i uzvode u imaginarno i mitsko, istinsko mesto našeg rođenja. Naša unutranja podvojenost jedina je istinska drama između privida i sušte egzistencije u istoriji sveta, jedino istinsko pozorište naše dvosmislenosti. Stvarnost je mnogo više poroznija nego što mislimo da jeste.
Stilski su izuzetno oblikovani odeljci koji se odnose na kratke priče-pisma koje Lazar (urednik izdavačke kuće Agnus Dei u kojem se sve vreme bore urednička /savršeno bezlična i mašinizovana/ i čovekova /samosvojna i živa/ svest) dobija od Magde (svaka priča kao svoj moto priziva misli malo poznatog filosofsko-poetskog dela Mit o ptici Miroslava Antića), jer je to zapravo čist i probran književni estetizam, dok su ona vezivna narativna tkiva (nužna, u svakom slučaju) u kojima se opisuju Lazareve nedoumice i ratovanja sa samim sobom malo nižeg ranga, što je i prirodno, jer ona poseduju analitičko-informativni trenutak koji je saobrazan toj vrsti teksta. Suočenost sa pomalo neljudskom, mogli bismo reći blejkovskom zastrašujućom simetrijom (koju nam je čudesni Britanac otkrio i na koju nas je upozorio u pesmi Tigar), odmerenom unutar samog sebe putem avetne logike, budi sakrivenu polovinu Lazareve ličnosti koja mu se otkriva putem mnoštva pisama koja dobija, ispostaviće se na kraju, od jednog jedinog pošiljaoca. Ko piše i ko dobija napisano? Nimalo slučajno, autor koji šalje ta eseje-pisma je žena, što bi, u ključu primarne psihologije, moglo da se protumači kao vaspostavljanje zaboravom davno načete ličnosti koja se, sastavljena od dva principa, ucelovljuje u jedan – istinskog čoveka. A to podsećanje na jedinstvenog, civilizacijskim hodom iznutra rasutog čoveka, u ovom slučaju postiže se opisivanjem unutarnjeg, isključivo intuitivno saznajnog doživljaja i to putem reči (kazivanja). Zaboravili smo da govorimo i sebi i drugima, pa je naša nemost postala rodno mesto „nužne” čovekove smrti. Magda Lazara primorava da se rodi, ona ga takoreći oživljava, tako što će čitati njene reči. Ona je sestra-senka, skriveni blizanac naše prirode. Pred nama je, što se književnog postupka tiče, uobičajeno rasklapanje odnosa između pisca, njegovog dela i krajnjeg korisnika tog dela, makar to bio i on sam, a ne neko koga označavamo kao drugi. Zapravo, drugi i ja smo isto. Istinski mit valja suprotstaviti formalnoj logici. I to je izvrsno saznanje koje pred nas prostire kratak romaneskni životopis Lazara Predojevića. Ponekad je bolje dva međusobno tuđa i nepomiriva sveta ostaviti u sopstvenim granicama. Asimetrija iznutra priziva plodnu evoluciju prema onome što se ne može dosegnuti. Upravo zato je potrebna smislu i njegovoj sveobuhvatnoj punoći.
Fabularni tok u romanu osniva se na dva pripovedna rukavca, a zapravo je posredi dijalog dve Lazareve stvarnosti – literarnog (dubinskog i istinskog, ali skrivenog) i iskustvenog (rutinskog i nečovečno automatizovanog – protiv čega je još 1936. govorio Nastasijević u sjajnom eseju Protiv mašinizacije umetnosti) obrasca egzistencije, tako da je ceo roman u suštini unutarnje prebiranje sopstva koje nam se prikazuje u dva lica jednog čoveka.
Gospođa Živanović nesvesno, ali odličnim predosećanjem u pomoć priziva borhesovsko-kišovski ideal književnosti – roman ponegde omogućava da se čitalac kreće kroz svet literature, odnosno nečeg davno pročitanog, i da povezuje pređašnje knjiško i životno iskustvo u nove celine. Recimo, Lena podseća na Priču o kamenu koja, čini mi se, premda nisam siguran, dolazi iz pera Leonarda da Vinčija, Crni delom na Ničea i Kafku, Misteriozno zaveštanje na Andrića, Usuditi se je sažeti Raskoljnikov (Dostojevski), fantastična fusnota u okviru Grlice pravi je mali esej-dijalog sa prethodno iznetim idejama, delima i mišljenjima (uverenjima), a to je postupak koji prepoznajemo kod Vladana Desnice ili sjajna ideja o Lazarevom ćutanju na tri strane koju je autorka čak i grafički predočila, što neodoljivo podseća na Malarmeovu tipografsku avanturu u vezi sa Bačenima kockama), dok ponegde, načinom pisanja nekih višerečničkih pojmova Privatna pošta… podseća na Hajdegerov terminološki manir filosofsko-sintagmatskog rešenja za određene pojmovne kategorije (npr. svako-jutro-istim-putem, svoji-na-svome, smesta-da-se-pokaješ…). Književnost ne sme sebi da dopusti luksuz smisaone pohabanosti (entropije) i da ostane samo u ravni kratkotrajne informacione (ne)upotrebljivosti. Ona mora da ispituje nepoznato u čoveku. Kako? Tako što razgovara ne samo sa književnom zaostavštinom i svim njenim dostignućima i postupcima, već sa sveukupnom idejnom tradicijom ljudske povesti. Unutarnje preispitivanje Lazara Predojevića upravo to čini na privatnom planu. Ali, ovoga puta, privatno je istovremeno i opštečovečansko.
Lazar Predojević je dopao u pripovednu mrežu zavodljive igre dvojnosti, u kojima čudni ples duplirane ličnosti retko kad ima svoj završetak. Setih se opaske Đila Dorflesa iznete u knjizi Pohvala disharmoniji kojom je, barem sa pozicija primarne psihoanalize, sjajno obrazložio ovaj fenomen: „Već nam antička priča o androginu kazuje kako je stremljenje ka apsolutnom miru, zadovoljstvu i udovoljenju svakog poriva i svake strasti, unutar granica vlastitog sopstva, istovremeno muškog i ženskog, neizdiferenciranog, u stvari uslov prividnog mira i konačnog blagostanja; ali ukupna ljudska kreativnost, svi čovekovi izražajni porivi, agonski, koji se odnose na igru, da bi se manifestovali, imaju potrebu za postojanjem jednog „drugog”, odvojenog od sebe, jedne protivteže koja može da postane „partner”; i kako se, jedino podređivanjem ovog partnera može dosegnuti to stanje relativnog spokoja i relativnog udovoljenja u kojem će se zametnuti stvaralačka i roditeljska mena.” Pošiljalac i primalac priča-pisama se na kraju sreću, mada bi, čini mi se (možda se varam, ali to je moj sud), pravednije bilo da je sve ostalo nerazrešeno, da se Lazar i Magda uopšte nisu upoznali, a kamoli razgovarali. Razum i naučnost kao da imaju nepojmljivo jaku hipnotičku moć, iako vrlo malo znamo i o razumu i o nauci, njihovim principima i konačnim ishodištima i naumima. Sam razum koji bi sve da objasni i dalje je nerazjašnjen. Ovo je žalosni izbor pred kojim danas, više nego ikada pre, stojimo. Valjanije je katkad, zarad prastare, a izgubljene punoće ličnosti, ostaviti barem neku tajnu neodgonetnutu, jer upravo u toj neodgonetljivosti i počiva istinski smisao zaboravljenog sna iz Vrta. Roman Privatna pošta Lazara Predojevića Jovanke Živanović kao da je krenuo tim tokom.
Slobodan R. Nikolić
