Aktuelno Društvo

PROF. DR MILADIN ŠEVARLIĆ: ZADRUGE SU “DRUGA KUĆA” ZA POLJOPRIVREDNIKE

Poljoprivrednici Srbije I dalje osećaju žal za nekadašnjim vremenima, u kojima su zadruge brinule o plasmanu njihovih proizvoda, olakšavajući im život u značajnoj meri. O stanju u domaćoj poljoprivredi, razlozima propasti nekadašnjih zadruga, izgubljenoj zadružnoj imovini, nedostacima I prednostima novog Zakona o zadrugama i perspektivama zadrugarstva, razgovarali smo sa prof. dr Miladinom Ševarlićem, agrarnim ekonomistom i poslanikom u Skupštini Republike Srbije.

U ovim tranzicionim vremenima, poljoprivrednici Srbije i dalje osećaju žal za nekadašnjim vremenima, u kojima su zadruge brinule o plasmanu njihovih proizvoda. Srpska sela polako odumiru… Da li obnova posustalog zadrugarstva predstavlja spas za srpska sela?

-Istorija razvoja zadrugarstva već 170 godina potvrđuje da je svako udruživanje, a posebno poljoprivrednika u zemljoradničke zadruge, potreba i nužnost za proizvodnu, ekonomsku i socijalnu održivost svih proizvođača u svim proizvodnim delatnostima (proizvođačke zadruge) i korisnika usluga u uslužnim delatnostima (nabavno-prodajne, štedno-kreditne, zdravstvene, zanatske, stambene i druge uslužne zadruge). Ako se naši poljoprivrednici ne udruže sa svojim komšijama i rođacima – njihova ekonomska propast je neminovna.
Prilikom udruživanja najvažnije su poštene namere svakog od udruženih poljoprivrednika, jasno postavljeni ciljevi i unapred precizno definisani međusobni odnosi po kojima će poslovati, kao i proizvodno, ekonomski i pravno osposobljeno rukovodstvo zadruge.

Fotografije Međuopštinskog istorijskog arhiva u Čačku

Da li Srbija u novom Zakonu o zadrugama ima dobar pravni okvir za oživljavanje zadrugarstva? Koje su to prednosti, a koje manjkavosti novog Zakona o zadrugama?

-Nijedan zakon nije idealan, pa ni novi Zakon o zadrugama. Ovaj zakon ima tri velike slabosti. Prvo, iz novih zakonskih okvira izbačene su ranije važeće odredbe iz prethodnih zakona o zadrugama o obavezi vraćanja zadružne imovine preuzete od drugih pravnih subjekata, bez naknade, u periodu od 1. jula 1953, pa do danas. Time je praktično legalizovana višedecenijska praksa pljačkanja zadružne imovine, počev od preuzimanja imovine zadruga u procesu stvaranja opštinskih i drugih na bazi integracija kasnije formiranih agroindustrijskih kombinata, do privatizacije društvene imovine tih kombinata u procesu tranzicije – bez prethodnog povraćaja zadružne imovine. Kada se uporede poslednja dva potpuna popisa poljoprivrede (1960 – 2012), u zadrugama nedostaje preko 400 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta, što po sadašnjoj minimalnoj prosečnoj ceni od 5.000 evra za hektar iznosi preko dve milijarde evra! A gde je druga zadružna imovina, koja je takođe preuzeta bez naknade, počev od zgrada, gde su bila sedišta zadruga i zadružnih saveza, preko brojnih skladišnih i prerađivačkih kapaciteta (silosi, mlinovi, pekare, uljare, mlekare, uključujući i Zadružnu mlekaru u Čačku, klanice …), objekata zadružne trgovine, do zadružnih banaka i štedionica.
Druga slabost novog Zakona o zadrugama, ali i Zakona o restituciji, jeste izostavlanje zadružne imovine iz procesa restitucije. Država Srbija je pokazala „odgovornost“ prema crkvama i naslednicima bivših vlasnika – uključujući i naslednike bivših vlasnika nemačke nacionalne manjine, čija je imovina nacionalizovana posle Drugog svetskog rata, a „neodgovornost“ prema stotinama hiljada zadrugara.
Treću nepravdu srpsko zadrugarstvo je pretrpelo sprovođenjem Zakona o „ubrzanom“ stečaju, po kome je za dve i po godine (od 2010. do juna 2012. godine) likvidirano 40 odsto ukupnog broja zadruga, a njihova preostala imovina podržavljena prenošenjem u „portfolio“ Republičke direkcije za imovinu. To je jedinstven slučaj podržavljenja privatne imovine zadrugara u svetu!
Međutim, nezavisno od kvaliteta Zakona, zadrugari svoje međusobne odnose mogu samostalno da regulišu, na način koji im najbolje odgovara, ugovorima o osnivanju i pravilima zadruge.

Kakvu bi ulogu trebalo da ima država u procesu obnavljanja zadrugarstva?

-Država ne bi smela da bude „gazda“ zadrugama i zadrugarima, već da kao dobar domaćin (dobar starešina porodice) obezbeđuje povoljan poslovni ambijent za njihov rad, da ih podstiče i štiti njihovu imovinu.

Zbog čega su propale nekadašnje zadruge?

-One su propale zato što ih zadrugari nisu prihvatali kao „svoju drugu kuću“, što su direktori zadruga prečesto zloupotrebljavali položaj i poverenje zadrugara i, naročito, Što država nije imala jasnu viziju o znaćaju zadružnog pokreta i zadruga kao specifičnih ekonomskih organizacija, koje imaju i posebnu ulogu u socijalnom i kulturnom životu, ne samo zadrugara, već i lokalnih zajednica na čijoj teritoriji posluju.
Osim toga, za razliku od razvoja zadrugarstva u tržišnim ekonomijama Evrope, Amerike ili Japana, u zadružnoj praksi Srbije vrlo je malo primera tzv. vertikalnog udruživanja zadruga u „zadruge drugog nivoa“ i izgradnje zajedničkih skladišnih, prerađivačkih i prometnih kapaciteta, jer se profit ne stvara na njivi i u štali, već u preradi i prometu. Zadružni savezi na tom planu nisu obavili svoj istorijski zadatak – poslovno udruživanje zadruga radi stvaranja proizvoda veće vrednosti, sa prepoznatljivom zadružnom robnom markom ni na domaćem, a kamoli na inostranom tržištu.
I najzad, zakonskim onemogućavanjem osnivanja novih i gašenjem postojećih štedno-kreditnih zadruga (uključujući i najveću Železničku štedno-kreditnu zadrugu u Beogradu, osnovanu 1891, sa preko 50 hiljada članova, čiju imovinu likvidacioni upravnik ni posle 10 godina još nije uspeo da raskrčmi !?), zadruge su upućene isključivo na bankarske kredite sa izrazito visokim kamatama, koje su iznad prosečne stope rentabilnosti u biljnoj i stočarskoj proizvodnji.

Pokrenuli ste pitanje restitucije zadružne imovine. Da li je uopšte moguće da se bar ono što je ostalo od te zadružne imovine dodeli sadašnjim i budućim zadrugama?

-Osnovni problem restitucije zadružne imovine jeste u izbegavanju pravne i ekonomske odgovornosti države za ubrzanu privatizaciju poljoprivrednih preduzeća, pre potpunog i pravednog razgraničenja imovinsko-pravnih odnosa nastalih preuzimanjem zadružne imovine bez naknade i njenim unošenjem u poljoprivredna preduzeća (kombinate), koja je u periodu postsocijalističke tranzicije rasprodata kao tzv. društvena svojina. Retki su uspešni primeri povraćaja zadružne imovine zadrugarima ili njihovim naslednicima, ili barem novoudruženim poljoprivrednicima u tim lokalnim zajednicama, kao što je to slučaj sa obnovljenom zadrugom u Gorobilju. U Srbiji još uvek ne postoji politička volja da se uvaže ustavne odredbe o ravnopravnosti sva tri oblika svojine (privatna, državna i zadružna), a kamoli da zadružni sektor (koji ima i izrazito socijalnu funkciju) dobije i odgovarajuće ekonomske podsticaje.

Ako se uzme u obzir da većina novoformiranih zadužnih organizacija nema zadružnu imovinu, smeši li se zadrugarstvu svetla budućnost?

-Ima veoma uspešnih primera udruživanja u nove zadruge, posebno tržišno specijalizovanih proizvođača, kao Što su povrtarska zadruga „Zelena bašta“ (Smederevska Palanka) ili voćarske zadruge „Čačanska jabuka“ Čačak, „Voćko“ u Tavankutu (Subotica), „Slankamenka“ i „Voćar“ u Slankamenu (Inđija)… Međutim, mali poljoprivredni proizvođači su ostali između „čekića“ (proizvođači poljoprivrednih inputa i mehanizacije) i „nakovnja“ (otkupljivači, prerađivači, izvoznici i uvoznici), uz stalne „pritiske“ države svake godine sa sve većim i ekonomski neodrživim dažbinama (doprinosi za odvodnjavanje, čak i u ovoj ekstremno sušnoj godini, takse za legalizaciju starih kuća i ekonomskih objekata na seoskim gazdinstvima, doprinosi za penzijsko, invalidsko i zdravstveno osiguranje, takse za TV pretplatu na električna brojila u štalama ili na banderama u povrtnjcima i voćnjacima…). Zato su oni i zainteresovaniji za udruživanje, ali im nedostaje solidarna podrška srednjih i većih gazdinstava.
Čak se i merama agrarne i ruralne politike zadruge minorno podstiču – samo 10 odsto više nego pojedinačno registrovano poljoprivredno gazdinstvo, a trebalo bi barem 50 odsto više za minimalnih pet osnivača zadruge. A šta bi bilo kada bi zadruge tretirali kao i strane investitore i za svakog udruženog poljoprivrednika (koji je sa članovima domaćinstva samozaposlen na svom gazdinstvu!) bespovratno davali po10.000 evra? Tako bi zadruge sa brojnijim članstvom ili međusobno udružene u „zadruge višeg nivoa“ obezbedile deo investicionog kapitala za izgradnju nekoliko desetina regionalno održivih otkupnih, prerađivačkih i distributivnih centara u Srbiji koji bi, kao i u drugim evropskim državama, postali konkurentni snabdevači domaćeg i stranog tržišta sa zadružnim poljoprivredno-prehrambenim proizvodima.

Poljoprivrednici čačanskog kraja uviđaju potrebu da se udružuju u zadruge, ali, ipak, taj proces sporo odmiče. Da li je tako zbog nedovoljne edukovanosti poljoprivrednika, nedostatka interesovanja ili zbog toga što oni očekuju da zadruge formira neko drugi umesto njih?

-Čačak je, na žalost, ranije imao i povoljnije uslove za razvoj poljoprivrede (kanal Međuvršje – Mojsinje, veći broj opštih i specijalizovanih zadruga, zadružna mlekara, podsticajna sredstva 15-godišnjeg „Zelenog plana“, bonovi za 50 litara besplatnog dizel goriva po hektaru zemljišta…).
Pored opšte poznatih nepovoljnih društvenih i ekonomskih razloga, koji su se odrazili na sve sektore privrede, nedovoljno obrazovanje i informisanost svakako su jedan od razloga slabog udruživanja u zadruge.

Šta mislite o raspisanom konkursu za dodelu bespovratnih sredstava za revitalizaciju postojećih i formiranje novih zadruga? Da li ovim potezom država najavljuje dugoročniju potporu selu?

-Svaki pokušaj afirmacije zadrugarstva zaslužuje pažnju. Međutim, ovogodišnjim državnim budžetom za ovu namenu planirano je svega 200 miliona dinara ili oko 1,6 miliona evra. Time se, po objavljenim kriterijumima od 50.000 evra za novoosnovanu i po 100.000 evra za „starije“ zadruge može podstaći svega 20-ak zadruga ili samo četiri odsto od ukupno 500 zadruga, koliko je planirano da se subvencioniše u trogodišnjem periodu. Voleo bih da ova akcija ne bude još jedna u nizu samo obećavajućih političkih marketng aktivnosti, a za dva meseca videćemo da li će u budžetu za narednu godinu za ovu namenu biti obezbeđeno barem 15 miona evra, čime bi se po ovim kriterijumima podstaklo osnivanje 100 novih i ubrzao razvoj 100 „starih“ zadruga.
V. Stepanović

Оставите одговор