Награђивани песник и романсијер, страствени путник, код учченика омиљени ”Мића Енглез”.
Занимање којим се бавио читав радни век, није одмах радо прихватио. Да постане просветни радник, натерале су га животне околности и реалност времена у коме је живео. Радио га је часно и поштено. Бар тако сведоче постигнути резулатати и ученици којима је предавао. Временом га је са задовољством прихватио, али његов младалачки сан је био другачији.
– Било је то новинарство. Та професија ме опчинила зато што је објединила моје три важне преокупације, путовање, писање и стране језике. После матуре у Првој крагујевачкој Гимназији 1959. године, послао сам допис секретаријату париске Сорбоне о условима под којим бих могао да ванредно да студирам журналистику на Ецоле Нормале, на одсеку Ецоле супериуре де јоурналисм. Желео сам да постанем новинар високог ранга, попут тадашњих горостаса, Ђуке Јулијуса, Југа Гризеља, Јурија Густинчича, Драгослава Ранчића, Милутина Миленковића… Отуда су ми послали детаљна обавештења о условима уписа и студирања. Тај пожутели папир чувам после 60 и више година. Био је то сан мојих младих година који се није претворио у стварност – сећа се Мића Миловановић.
НА ПУТЕВИМА ПРОСВЕЋИВАЊА
Професор Мића Миловановић рођен је 1940. у селу Борци, код Раче Крагујевачке. Завршио је Вишу педагошку школу у Крагујевцу , одсек српски са руским језиком. Као читаве генерације тадашњих просветара, отишао је да ради у забит без пута и светла. Прво радно место у Кладници, удаљеној 20 километара од Сјенице. Имао је 21 годину, када је први пут узео дневник у руке и кренуо стопама искуснијих колега. Био је лепо прихваћен у месту подно планине Јавор, у етички мешовитој средини. Како од колега, тако мештана и ученика.
– Међутим, мој немирни дух гонио ме је да мењам средине у којима ћу радити. Тако сам, само после годину дана, прешао да радим у лепо планинско село Акмачићи на обронцима Златара, а одатле отишао у матру, наредне 1963. године, на одслужење војног рока. Касније сам променио неколико средина у којима сам предавао руски и српски језик. Биле су то школе у Ђурђеву, крај Раче, Лукаре код Новог Пазара, Трнава, поред Тополе, Банавиште код Панчева. Све те промене, за само неколико година, мојим колегама су биле несхватљиве. Нису могли да разумеју зашто одлазим, ако сам се ту међу њима доказао као радник и стекао пријатеље. Али, у мени је било нешто јаче од свих тих, увек непредвидивих околности које су ме чекале у свакој новој средини. У међувремену, 1969. године, дипломирао сам на Филолошком факултету у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Две године касније, завршио сам на Вишој педагошкој школи енглески језик и књижевност. Тако сам са три језика и три дипломе имао широке могућности избора радног места – каже професор Миловановић.
СТИГАО НОВИ ЕНГЛЕЗ
Преломни тренутак у његовој просветној каријери био је долазак у Основну школу ”Филип Филиповић” у Чачку, 1973. Сачекала га је још једна велика промена, уместо српског и руског, почео је да предаје енглески језик.
– Ту сам коначно бацио сидро и засновао породицу. Већ првих дана тадашњи директор, жива легенда чачанске просвете, Рајко Стојановић, провео ме је по одељењима да ме представи ђацима. И, као што обично бива у таквим приликама, по холовима се чуо шапат: ”Стигао нови Енглез”. Било ми је прилично необично и помало страно да ме ученици тако називају, у претходним школама сам био ”Мићо Рус”. У новој средини сам се брзо уклопио и после неколико месеци, директор Стојановић је похвалио мој рад, рекавши: ”Управо овакав наставник нам је био потребан”. Афирмацију сам стекао и на бројним такмичењима на којима су моји ученици освајали награде и стизали до републичког нивоа – незаборавне су и те успомене.
У настави је професор Мића Миловановић примењивао методе које су стимулисале ученике. Развијао им је такмичарски дух и настојао да што више активно овладају страним језиком. Помогло му је и лично искуство, у гимназијским данима учио је француски и немачки, а касније дипломирао руски и енглески.
У ”Филипу” је остао 30 година, све до пензионисања 2003. За то време, кроз његову ”језичку радионицу” прошло је око 1.500 ученика. Данас, када се сретну – права радост за све! Како да не буде и професору драго због поштовања које му исказују. Многи су стекли високо образовање, а више стотина њих постали професори енглеског језика.
– Настојао сам да сваком ученику омогућим да градиво усвоји према сопственим могућностима, а на мени је било да из њих извучем максимум. Поштовао сам њихово достојанство и личност и они су знали да ми узврате на исти начин – још једна, назиглед једноставност, коју је у просветном раду досегао Мића Миловановић.
Његовим стопама пошла је и ћерка Мидица. Предаје шпански и енглески језик у Стокхолму.
– Рад у просвети омогућио ми је да задовољим још једну своју страст. Пошто сам лети имао дуг годишњи одмор, могао сам да путујем. Тако сам и поред скромних примања, налазио начина да пропутујем великим бројем земаља на три континента. А то ми је, како у раду са децом, тако и у књижевном стваралаштву много значило. Иначе, на књижевну сцену вратио сам се после вишедеценијског прекида, средином деведесетих година прошлог века. Убрзо сам стекао већи број награда, објављујући поезију и романе. У чачанском крају, где и данас живим, моја дела наилазе на изванредан пријем код читалаца – каже професор Миловановић.
ГЛАС УЧЕНИКА
– Начин рада професора Миће Миловановића омогућио ми је да заволим енглески језик и њихову културу. После завршене Медицинске школе у Србији, уписала сам Факултет за менаxмент у здравству и социјалној заштити у Лондону. Данас ми је енглески као матерњи. Брзо сам овладала, захваљујући професору Мићи. Он је допринео да са знањем овог језика употпуним своје образовање и да се снађем у иностранству – каже Душица Мароновић.
– У јесен далеке 1961. у нашу школу у Кладници дошао је нови наставник српског и руског језика. Био је то лепи и млади наставник Мића Миловановић. Тог Шумадинца лепо су овде прихватили и Срби и Муслимани. Добро се сећам његових првих часова, имао сам 13 година, као и првог сусрета са настаником који је умео сваком ученику да приђе са много разумевања и људске топлине – утисак је Љубише Романовића, економисте у пензији.
– Професора Мићу Миловановића издвајају страст, посвећеност раду и одговорност према деци. Његов ауторитет и методе рада поставили су ми чврсте темеље за савладавање енглеског језика, што ми у животу много значи. Активно знање енглеског језика омогућава ми пословање на четири континента поних 20 година. Велико хвала драгом професору – порука је Дејана Милетића, директора продаје у фирми ”ПРОЦИТЕЦ ГмбХ”.
– Захваљујући професору Мићи, данас говорим енглески као српски. Много ми значи, јер сам у сталном контакту са страним партнерима. Он за мене остаје најважнији професор у току мога школовања. Стицао се утисак да лично ужива у даривању знања нама, својим ученицима – сећа се предузетник Пеђа Дишковац Лужанин.
– Имао је велики утицај на моје професионално опредељење. Топлим и одговорним приступом и предавањима, постављањем основа за радне навике ученика, он је на мене извршио одлучујући утицај да изаберем управо занимање. Због њега сам заволела енглески језик и ову професију – напомиње Ивана Грујић, професорка енглеског језика.
– Мићо Енглез је био другачији од осталих наставника. Његова предавања су била изван клишеа тадашњег система образовања. Појавом је личио на глумца Мајкла Кејна из млађих дана. После основне, мој контакт са Мићом Миловановићем био је читањем његових дела. Како је знањем одскакао од других, могао је постати у неким другим околностима велики и признати писац. На крају, даћу себи за право да кажем да је својим књижевним радом обрисао прашину заборава наше трагичне историје 20. века. Роман ”Делиријум” ставио је шлаг на торту показујући наше посрнуће и падове последњих тридесетак година. Поштовање за бившег професора – исказао га је Владимир Радовановић, поштански техничар.
– Нас двојица у омиљеном кафеу у ”Чачанском гласу” наиђосмо на рубрику ”Просветне легенде”. Одмах смо помислили да међу таквима мора да се нађе и наш професор енглеског језика Мића Миловановић. Његов приступ ученицима и способност да нам пренесе знање омогућили су нам да нам његов лик остане у трајном сећању. И не само нама двојици, него многим генерацијама његових ученика. Пленио је достојанственим држањем и био је господин у правом смислу те речи – утисци су Милоша Радуловића и Ивана Рисимовића.
Своје утиске о некадашњем професору пренели су Раде Стојановић, Снежана Николић и многи други некадашњи ученици.
