Прегршт диплома, награда, похвала. Не би могли да стану ни на зид. Међу њима и ударни новински наслови о великим надама које је стварао. Ипак, највредније сведочанство о вишедеценијском раду које је остало наставнику музичке културе и учитељици су деца, сада одрасли људи. Многи их са великим поштовањем поздрављају на улици и кажу им да никада нису раздвајали децу. Живот значи, а није ситница…
Сада је наша Музичка школа, како каже наставник Мирослав, један, прави културни споменик у граду. Али, није одувек било тако. Одлично се сећа времена хладних учионица у некадашњем магацину воћа и поврћа. Још је његова била најтоплија, или боље рећи, најмање хладна.
– Годинама смо сањали боље услове, а данас је то једно репрезентативно здање. Ретко ко има такву Музичку школу – напомиње Мирослав Бјелић. Иако је био свестан свега, није највећи део времена проводио у жалопојкама. Уместо тога је стварао уметнике на гитари и хармоници. Врсног хармоникаша има и у породици, сина Бобана.
Исте, можда и горе услове имао је некада у Основној школи ”Др Драгиша Мишовић”. Тамбурашки оркестар и хор водио је у подруму, импровизована бина била им је на угљу. Али, гле чуда, освајали су награде и признања публике.
– Чак се деца нису гађала грумењем угља, што је било за очекивати. Имали смо велику подршку директора школе и родитеља. Купили су све инструменте, осим контрабаса. Њега је школа набавила. Деца су врло рано почела да вежбају. Били смо на једном регионалном такмичењу, када је публика на ногама слушала наш концерт. Да ли због деце, или музике? Углавном, било нам је дивно тада и освајали смо награде – сећа се он.
Теже услове рада Мирослав и његови ученици превазилазили су знањем. Када год је могао, скупљао је литературу из гитаре и хармонике. Није ни ње било довољно, али се наставник сналазио.
Осим диплома и признања која су и њему додељивана као изузетном педагогу, потребна је сигурно мања библиотека за уџбенике и ноте које је прикупљао деценијама уназад. Ипак, све је остало у живом сећању наставника који је радио и у више нововарошких и чачанских села. У Радоињи, селу уоколини Нове Вароши, су средином прошлог, имали услове за нови век.
ПУТ ДО ПУБЛИКЕ
Где год је радио, Мирослав је своје хармоникаше и гитаристе изводио пред публику. Сматрао је да не смеју остати само у школи, између четири зида. Сећа се и бурних аплауза упућених Ненаду Лечићу, некада најмлађем студенту Музичке академије у Београду, Даници Радојевић, Жељку Селаковићу, Марини Аресенијевић, која је волела музику, а завршила медицину… Све их је наставник поменуо, не само најуспешније.
– Ненад Лечић је био дете, имао је свега девет година, када је на такмичењу у Пули освојио прво место и максималан број поена. Изнео сам га на бину, са све хармоником.
И док смо учили, задам му нешто да уради за неколико дана, он одмах зове: ”Наставниче Бјелићу, урадио сам!” Данас је пијаниста и доцент на Музичкој академији у Келну. И када видим Марину Арсенијевић, каже ми да јој је много жао што се није посветила музици, а врло је успешна. Директор је једне клинике у Њујорку – прича Мирослав.
Да, ако говоримо о њему незибежно је поменути да није радио само у већ наведеним школама, тражили су га и у осталим градовима и после пензионисања. Добар глас далеко се чуо…
ЗНАЊЕ ДРУГОМ ДАТИ
”Драга моја учитељице и другарице, једва чекам да Вас видим. Овде није лоше, али је без Вас много досадно. Често са мамом препричавам догађаје из наше лепе школе ”Танаско Рајић”. Понела сам са собом фотографију ИИ/3. Гледам је и питам се шта раде: Ива, Силвија, Бојан, Ивана, Ана, Милица и друге. Имам ја овде доста другарица, али ниједна није као моје другарице из Југославије. И све овде учитељице нису ни пола моје учитељице Раде”. Потписник овог писма је Лејла, ученица која је наставила школовање у иностранству.
У само неколико реченица Лејла је показала велику љубав свих генерација према строгој и праведној учитељици Радмили Бјелић. Или, како она каже, не би себе назвала строгим, него захтевним педагогом.
Није све почело у Радоињи, где је и она некада радила и упознала будућег супруга Мирослава, већ у петогодишњој ужичкој Учитељској школи. Изуетан спој теорије и праксе, професори који су тако јасно и сликовито објашњавали да, малте не, уџбеници нису били ни потребни. Рада је Учитељску школу завршила као најбољи средњошколац и то у Ужицу.
– Увек сам желела другачију школу, обрадовала сам се када су укинуте оцене у првом разреду, иако тада нисам радила. По мом дубоком уверењу, у том узрасту су најважнији васпитни предмети, као и физичко. У свему што је дете урадило, има нешто добро. Некоме су кораци од седам миља, другима много мањи. Али, сви стижу до циља – сматра учитељица Радмила Бјелић. И она је своје ђаке водила у позориште, на концерте, сналазила се да даровита деца добију инструменте који су им били потребни.
Није знала учитељица Радмила ко су деца лекара, професора, функционера. Уместо тога, откривала је дечје душе и сарадњу са ученицима и њиховим родитељима заснивала на поверењу.
– Никада нисам бежала ни од тога да кажем ученицима да нешто не знам. Нема човека који све зна, али учила сам их да је знање у књигама. Не на интернету, који заиста има добрих страна, али… Замолила бих и учитеље да не задају деци много домаћих. Тако заплате они који стално раде – напомиње она. Указује на исечак из новина, који је сачувала, у коме породица хвали учитеља своје деце. У том тексту су добро објашњене и Радини ставови о креативним распустима и викендима. ”Од родитеља зависи да ли су нам деца на распусту или су распуштена.”
И данас прегршт и савета од искусне и омиљене учитељице, која никада није гледала на сат и желела да се час што пре заврши, мајке професора др Бобана Бјелића, некада Погорелићевог стипендисте, новинарке Весне, али и Софијине и Теодорине баке. На сваком пољу су Бјелићи показали: ”Није знање знати, него је знање другом дати!” Као у савршеном реду пчела.
