Њих двоје су предавали десетак, можда и више предмета. Предњачила је наставница, пошто из биологије може да се разграна више дисцилина, прва помоћ, заштита животне средине, пољопривреда.
Наставник Властимир, или Влајо, како су га и ученици звали, предавао је хемију и физику, када је требало и математику. За то се и припремао на Вишој педагошкој школи. Једино, још од гимназијских дана, хемија му је била омиљена. Радо се сећа и свог професора Јежа Пантелића из чачанске Гимназије.
Зорица, или Зора, била је наставник биологије и хемије. По потреби, упуштала се и у уметничке сфере. Предавала је деци ликовно и музичко. Она, мало више оправдава претходну реченицу ”десетак, можда и више предмета”. Не само због недостатка кадрова, наставници биологије држали су наставу из сродних наука. Зора је била задужена и за, одавно заборављено, домаћинство.
– Оно што је она радила у пољопривреди и домаћинству, не би свако могао! – уверен је Драгосалав Марић, колега брачног пара Чекеревац, некадашњи директор Основне школе ”Ђенерал Марко Ђ. Катанић”.
Када је при крају студија на Вишој педагошкој почела да ради у Книћу, петаци су похађали познавање природе и друштва. Њихова наставница била је Зорица Чекеревац. Додуше, то презиме је касније стекла, удајом за наставника Влаја. Тако је и прешла у бресничку школу, док је њен супруг од почетка радио у родном селу, само повремено у Мрчајевцима и Трепчи.
– Када сам био на последњој години студија, примао сам стипендију од тадашње општине Мрчајевци. Зато је моја обавеза била да, бар годину дана, радим у том крају. Распоређен сам у Бресницу. Дошао сам 1959. године, када је школа уписала три одељења петог разреда. У мом је било 34 деце – сећа се наставник Влајо.
– Ја сам дошла шездесетих година. Тада је било 600 ђака. У Бресници су учила и деца из Тавника, Бумбаревог Брда, Бечња… – каже наставница Зора.
Школа у Бресници је имала огледно имање, тако да је Зора водила пољопривреду. Сејали су поврће, житарице, гајили по пет, шест свиња. Зато је у ђачкој кухињи увек било куваних оброка, као код куће. Већина деце, радо је прихватала све обавезе у школском домаћинству. Зарађивали су тако и за екскурзије и друге активности.
Када су савладали узгој биљака и животиња, следећи корак била је припрема на часовима домаћинства. Много тога је могла да их научи њихова наставница Зора.
СВЕ МЛАДОСТ ПРЕБРОДИ!
Деци, као и наставници, пољопривреда нимало није била страна. Одрастали су на селу. После основне, Зора је из својих Пајсијевића, код Крагујевца, уписала средњу Пољопривредну школу у Краљеву. И пре тога, увек је имало посла код куће. Рано је остала без мајке, а оцу је увек била потребна помоћ. Иако вишечлана породица, Зора је била седмо дете, сви су увек имали шта да раде.
– Из средњошколских дана остао ми је незабораван живот у интернату. Искуство које морамо доживети. И данас сам сачувала пријатељске везе са школским друговима, повремено се и виђамо… Школовала сам се захваљујући старијем брату, који је радио, а пошто тада није имао своју породицу, могао је да ме издржава. Била сам добар студент, али сам једва чекала да добијем посао. Која срећа, када сам примљена у школу у Книћу, која се тада звала ”Седам партизана”. Сећам се, понудили су собу у којој сам могла да живим , али нисам имала шта да унесем у њу. Зато сам изнајмила стан у близини и, после скоро годину дана, почела да купујем једну по једну ствар. Још чувам креденац који је тада био модеран. Тешка, али лепа времена… – радо их се сећа наставница Зора Чекеревац.
Њеном супругу из школских дана упечатљиве су и успомене на пешачење, свакодневни проласци уским, козијим стазама. Није било путева, а ноћу није могло без фењера. Као и његова Зора, Влајо је рано остао без мајке. Тек што је уписао први разред. Тада је и његов отац одведен у Немачку у заробљеништво, тако да је њега и осталу децу одгајила бака.
Прошле су и те муке, ”преброди младост све”, каже наставница Зора. Долазили су нови изазови, породични и професионални…
КАДА БИ ДЕЦА РАДИЛА ОНО ШТО ВОЛЕ…
Иако су обоје студирали у Крагујевцу, нису се ту упознали. Наставник Влајо је старији, сада се приближио десетој деценији, пре је завршио школу и почео да ради. Срели су се тек касније и започели заједнички живот у Бресници, у школском стану. Тада је и њихов просветни живот достизао у пун замах. Требало је старати се о својој деци и ђацима.
– Дешавало се да моје морам да оставим саме у стану и одем на час. Док су били баш мали. Пођем ”као на иглама”, али чим ухватим кваку од учионице, све заборавим. То је нешто невероватно! А, онда, када зазвони, журим да видим како су. Остављали смо их и увече саме, када су биле седнице наставничког већа – прича наставница.
Десило се и њима да су предавали својој деци, што је, како кажу, јако тешко и незахвално просветним радницима. Бринуло их је сто мука, хоће ли друга деца мислити да су њихова повлашћена, да ли ће сумњати да су унапред знали шта ће одговарати и научити. Ипак, доста су им и ћерка Марина и син Иван олакшали. Нису навикли на повлашћен положај, уклопили су се у друштво и на часовима није било родбинских односа.
– Нису никада завирили да погледају која питања спремамо за писмене вежбе – захвална им њихова мајка.
Добре утиске носе и о осталој деци. Неки су имали бољи, неки слабије резултате, али били су добри и васпитани људи.
– Поштовали су наставнике и старије. Деца кажу да сам био строг. Некада, другачији систем оцењивања, десило се и да понављају разред. Ако сам био строг, надам се да сам био правичан. Трудио сам се да будем такав – каже наставник Влајо.
– Не можемо ми да кажемо да смо били праведни, него ђаци! – напомиње његова супруга:
– Најтеже ми је било да оценим ученике! Покушавала сам да стално пратим њихов рад, али и да кроз заједнички разговор проценим колико су усвојии градиво. Не морају деца увек унапред да знају када ће одговарати! Онда се припреме, добију оцену и – збогом биологијо! Садашње генерације стално имају неке тестове, преоптерећени су, што ми се баш и не допада. Видим по својим унуцима. Раније се знало, писмене вежбе давали смо два пута током полугодишта. И гледала сам, колико сам успела, не знам, да никада не оштетим дете због оцене или да не понављају разред. Свако нешто зна из биологије, нарочито ако живи на селу! Волела бих и данас, када се сретнемо да ми ученици кажу какав сам била наставник. Искрено, без задршке, нема човека који не погреши.
Могли би и она и Влајо по много чему да упореде некадашњи и данашњи школски систем. Са дистанце. Пензионери су више од 20 година, али прате школовање својих унука. Имају и наследнике у просвети, иако су досегли већа звања, како би и требало да буде. Њихов син, др Иван Чекеревац, предаје и на Медицинском факултету у Крагујевцу, а његова супруга Марија је професор српског језика, имају Вука и Уну, сада основце.
Марина је одабрала други професионални пут. Студирала је право, као и њена и Горанова ћерка, адвокатица Исидора.
Хтели су Влајо и Зора у свом просветном раду својим наследницима и ђацима да усаде најважије – постати добар човек.
– Бити добар човек, важно је без обзира да ли то доживљавали као фразу или нешто што је тешко достижно! Најбоље би било и да у просвети сви можемо да испунимо жељу Љубивоја Ршумовића: ”Када бих био просветни радник, пустио бих децу да по цео дан раде оно што воле!” Има доста мудрости у тим речима, да је изводљиво, тако би им било и у животу! Радили би оно што воле и многи би били срећнији и задовољнији – уверени су наставници Влајо и Зора Чекеревац.
