Мада је за протеклих десет година достигла и веће висине, за Сању Радуловић освајање Арарата (5.137 м), највишег врха у Турској, био је посебна врста изазова. Због короне и бројних ограничења за њу је ова година била потпуно ван устаљеног планинарског ритма и припрема, неопходних за добру кондицију и велике врхове. Трем на Сувој планини (1.810 м) још у фебруару и ноћни успон на Миџор (1.800 м) у септембру једине су акције у овогодишњем календару. Помало је сумњала да је то недовољано за турског горостаса, али ипак, љубав према врховима је надјачала.
Сања се са породицом бави пољопривредом у Милићевцима, па кроз шалу каже да је кондицију одржавала у воћњацима и врзинама, уз моторну тестеру. Ипак, успон на Миџор, веома захтеван и тежак, био јој је добар показатељ да тело „памти“ кондицију и да може да пакује ранац за Арарат. Истина, деценију планинарења хтела је да крунише на Лењину (7.134 метра), једном од пет „седамхиљадаша“ у Средњој Азији, који јој је прошле године био „на дохват руке“. Аратат је у тим плановима био успутни врх, као и Казбек и Елбрус, до те своје, само за сада, неостварене жеље.
Турска је једна од ретких земаља, која је уркос корони „отворена“ и за планинарење. После две пропуштене прилике, Сања је 8. октобра са групом планинара, предвођених искусним Зораном Павловићем из ПК „Предејане“, кренула према Арарату, планини која у ово доба године зна да буде веома непредвидива. У групи је било 12 планинара из Србије, Хрватске и Црне Горе. После ноћи у Истанбулу, бучном и спарном, сутрадан су авионом стигли у град Агри, а онда у Бајазит, градић у подножју планине.
– Само смо препаковали ствари у хотелу и комбијем дошли до полазне тачке. Одмах смо кренули до првог базног кампа на 3.400 метара, где смо стигли у сумрак. Иако је октобар, није било превише хладно, тек благи минус у јутарњим сатима. Подељени у две групе, стигли смо у следећи камп на 4.200 метара. Већ на том делу је снег, али угажен више нам је правио проблеме при спусту. Ту смо само мало одморили, јер смо већ у поноћ кренули даље. На самом врху били смо око 7 ујутру. На завршеном успону било је око – 12 C, али време нам је заиста било наклоњено, без дашка ветра, који обично зна да планинарима зада додатни напор. Тек у повратку ветар је почео да дува… Сипар (ситни камен) је на највећем делу стазе, која није много захтевна, нема превише адреналина. Али, довољно да ме испуни – описује Сања тих пет дана на Арарату.
Много више импресија носи о том пограничном делу Турске, на свега пет километара од границе са Ираном, посебно о локалном становништву, који углавном чине Курди.
– Како се ту људи боре са суровом природом! Последња киша, кажу, пала је у априлу. Тек понегде се види стабло, налик тополи и ту је пар кућица. Веома мало је обрадивог земљишта, баш сада сеју неко стрно жито, које једино успева, и то са малим приносима. Али, зато им је механизација добра, трактори су углавном новији… Гаје посебне расе оваца и краве, углавном ситне буше. Све је тако оскудно! Живе буквално само од онога што им природа даје. Уједно све подсећа на ратно стање, бункери, борбена возила и војска на сваком кораку. Чини се да је све на жилет од рата – преноси утиске Сања.
Оаза недалеко до Вана 
Како примећује, реч је о веома младој и лепој нацији.
– Мој утисак је да су то радни људи и да користе све што им природа подари. Зато ми се чини да смо ми, као и цела Европа, проклети и превише размажени. Нисмо свесни, ни захвални на све ово што нам је Бог дао – закључује Сања.
У свом планинарском пасошу уписала је Мон Блан (4.807), Елбрус (5.642), врхове на Андима у Перуу: Виникунку (5.150), Ел Мисти (5.822) и Чачани (6.075), врхове Доломита у Италији, и највећи од 6.100 метара на планинском венцу Памир, делу великих Хималаја… Сада има освојених 14 „великих“ и пошто финансијски и временски, каже, не може да се пење на светске, одлучила је да осваја европске врхове. Остао јој је најтежи, Дуфуршпиц у швајцарским Алпима. Иако је нижи од Мон Блана, овај „гребен нож“ захтева много снаге и вештине планинара. На Арарату је, каже, „напунила батерије“. Швајцарац Дуфуршпиц остаје Сањин зацртани циљ. Наравно, и врх Лењин. Ако пандемија мине, већ следеће године.
– Кад освојим тих 7.000 метара, рећи ћу – то је ТО! Јер, ипак су то велики финансијски издаци, пошто све сами плаћамо. Највећи терет подноси породица. Али, освајаћу европске врхове, земљу по земљу, све мале Тенерифе, где је највећи врх Шпаније – обећава нам нове приче Сања Радуловић.
В. Тртовић
МАЛИ И ВЕЛИКИ АРАРАТ
Арарат (тур. Ağrı Dağı) је вулканска купа покривена снегом на североистоку Турске. Помиње се у „Књизи постања“ као место где се насукала Нојева барка после потопа. Планина је формирана од бујице лаве и ужарених стена. Мада се налази у Турској, Арарат је национални симбол Јерменије, и до 1915. је био део јерменске територије. У овој земљи, планина се види скоро са свих локација, а као симбол налази се у средишту грба Јерменије.
Поглед са врха Арарата, описује Сања је прелеп и јединствен. Наспрам се види Мали Арарат, на коме се заправо, зауставила Нојева барка.
– Тај Мали Арарат се не пење, јер како су нам објаснили, са иранске стране он је веома стрм, а са друге стране је миниран – испричала нам је Сања.
