Борио се као добровољац на хрватском и босанском ратишту. Када су почели сукоби у Брчком, отишао је да помогне ујаку и браћи који су били мобилисани. Погођен је док је истовремено спасавао рањеног ратног друга и извлачио тело погинулог саборца… Станку у част, откривена је спомен-плоча на Споменику жртвама Првог и Другог светског рата у његовој родној Каони.
– У Пакрацу је Станко био врло храбар и неустрашив, знао је да подстакне и остале борце. Чуо сам да је у Босни показао још већу храброст… – каже Бранко Ковачевић, заменик команданта Трећег партизанског батаљона, који је био у саставу 46. Партизанске бригаде. Припадници те јединице били су стационирани у Горњој Шуметлици код Пакраца, 1992. године.
Само неколико месеци по повратку из Хрватске, Станко Корићанaц се поново нашао на ратишту. И у Босни је био добровољац. Отишао је у Брчко, родни град своје мајке Госпаве. Најпре, због ујака и његових синова, али и осталих Срба. Припадао је Специјалној јединици „Мандини лавови“, која је била у саставу Прве мајевачке бригаде.
– Отишао је у фебруару 1993. године. Добровољно се пријавио у Мандину јединицу која је увек ишла испред свих. Изгубио је живот спасавајући рањеног друга и извлачећи мртво тело другог борца. Увек су бојишта склањали своје мртве саборце. Погинуо је 20. маја 1993, сахрањен је два дана касније у Каони – каже Милица Јовановић, сестра Станка Корићанца.
Станко је рођен у Каони, ту је завршио и Основну школу „Вук Караxић“. Служио је војску у Книну. Пре и после војног рока, радио у Индустријском комбинату у Гучи.
– Из Хрватске се вратио… Када је пошао у Брчко, није нам се јавио. Знали смо колико је опасно, али смо се надали да ће се вратити жив. Звао нас је пре погибије и најавио да ће за неколико дана доћи кући. Није стигао жив… – сећа се Станков брат Бранимир Корићанац.
У породици и родном крају Станко Корићанац је остао запамћем као врло вредан и јак момак. Како кажу, био је за способан за све. Његова физичка снага била је употпуњена и великим људским вредностима. Описују га као људску громаду, поштеног и искреног. Такве особине биле су усклађене са изгледом крупног човека, пуног живота и енергије.
– Сваки човек има урођени страх, али се Станко ничега није плашио. Док смо били у Пакрацу, провео сам са њим две ноћи у рову. Знао је често да искочи, крене напред и извиди да ли у том тренутку пролазе усташе. После је отишао у Босну да брани српски народ. У једном извиђачком тренутку погодио га је куршим (метак)… Станко ће остати забележен у српској историји, као неустрашиви борац и бранилац српског рода – уверен је Бранко Ковачевић, резервни капетан и један од Станкових старешина на хрватском ратишту.
Станку за незаборав, откривено је обележје у Каони на споменику жртвама Првог и Другог светског рата. Остаје забележено са осталим Корићанцима, његовим прецима, који су се, такође, борили и дали животе за свој народ и своју земљу.
Станково спомен-обележје открили су његов брат Бранимир и Милош Јовичић, заменик председника Општине Лучани. Помен је служио свештеник Марко Милошевић. Осим породица Корићанац и Јовановић, венце су положили представници Савеза ратних ветерана Моравичког округа, Општине Лучани, Општинског одбора ратних ветерана Лучани, Удружења борачких организација Општине Лучани, родбина и комшије.
Спомен-плоча Станку Корићанцу и осталим борцима погинулим у ратовима деведесетих година у некадашњој Југославији подиже Савез ратних ветерана Моравичког округа и Чачка. Фининсијску помоћ добили су од Министрства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. У сусрет су им изашли и поједини дародавци. Како кажу Ратни ветерани, још увек нису добили никакву помоћ од овдашњих привредника, осим од Фабрике „Милан Благојевић“ Лучани. Најављују и да ће наставити да, откривањем оваквих обележја, чувају сећања на јунаке последњих ратова у бившој Југославији.
