За тридесепетогодишњу Слађану Рајић из Гуче срећу чине заиста мале ствари. Да оде до библиотеке, прочита неку добру књигу, погледа филм у биоскопу, да попије кафу са пријатељима у кафићу… И да до свих тих места може сама да стигне и да се врати кући. Од рођења болује од церебралне парализе, има велика оштећења доњих екстремитета, али ова млада жена, којој је осмех „заштитни“ знак, није се предала. Ради по кући послове у којима може да одмени мајку Миру, колико то дозвољавају њене физичке способности. Велика жеља јој је да буде још самосталнија, а за то су јој потребна електрична колица!
– Ходалицу смо купили пре две године, половну. Али, са њом не могу сама далеко. Пре тога имала сам обична колица, али ми је и тада била потребна нечија помоћ, ако хоћу да одем до варошице… – каже она.
Мајка Мира је највећа подршка 
Живот Слађе и њене породице ишао је често неравним стазама. Од деветог месеца до седме године водила ју је мајка на вежбе у београдски Завод за церебралну парализу, некада су тамо проводиле и по целу годину. Научила је да чита и пише и пре поласка у школу и трудила се да буде као и остали у првом разреду у Гучи. Али је, ипак, морала да настави школовање ван свог родног места, јер су родитељима рекли да мора у „специјалну“ школу. Иако су је у Заводу категорисали да може у редовну школу, прича мајка Мира, у првом разреду није била оцењена ни из једног предмета. Због тога је морала у Београд. У престоници је са врло добрим успехом завршила Основну школу „Драган Херцог“. Уписала је и Економску школу у Новом Пазару, али је због бомбардовања 1999. није завршила…
Мајка Мира, родом Сарајка, сада је у пензији. Око Слађе највећу помоћ имала је од супруга који је умро пре годину дана. Помагала је и старија ћерка Весна, која је сестру често водила са собом, кад крене на факултет у Чачак.
– Понекад смо морали да је остављамо и код комшија… Сада је можда мало лакше, јер имам више времена. Али, деси се, не могу сама… – покушава да објасни Мира, која је често у надници, а ни она није више у снази и здрављу… Кад дођу такви дани, Слађа их проводи у кући или свом дворишту, али не сама!
– Она много воли да чита – кажу као објашњење углас сестричине Лана, Јана и Николина, које су из Сарајева дошле у госте код тетке и баке.
А Слађа чита све што јој дође под руку, од класика до „лаког“ штива. За ту њену страст знају многи, доносе јој књиге, шаљу их пријатељи из Планинарског друштва „Каблар“, са којима се упознала на радионицама које је претходне две године у Овчар Бањи организовао Центар за лични раст и развој „Огледало“, у сарадњи са Удружењем „Здрав дух“. Захваљујући њима, испела се Слађа и на врх Каблара.
– До врха су ме изнели планинари, више од 500 метара су ме носили на рукама… То ми је један од најлепших дана. Поглед са врха на меандре никада нећу заборавити! – прича нам Слађа, која воли друштво и то јој највише недостаје.
– Било би лепо да се наставе те радионице, али сада због епидемије то није могуће. Постоји идеја да преко НУРДОР-а радим са децом оболелом од карцинома. То су неке радионице које би се одржавале путем телефона или интернета. Много бих волела и да се у Гучи организују неке радионице, јер бисмо ми, који зависимо од помоћи других, били мало активнији, а не овако, као да смо у неком кавезу – закључује Слађа.
В. Тртовић
ХУМАНИ ПЛАНИНАРИ
Планинари чачанског „Каблара“ и Удружење „Здрав дух“ пре две године покренули су кампању прикупљања пластичних затварача, у оквиру хуманитарне и еколошке акције „Чепом до осмеха“. Подстакла их је можда на то и Слађина судбина, њена упорност и ведрина. Желели су да је обрадују електричним колицима, али је за то потребна велика количина чепова, чак око три тоне! Управо због тога, позивају све оне који могу да помогну, да се за Слађу набаве ова колица.
– Са електричним колицима могла бих сама да функционишем, да одем скоро свуда где пожелим, а не да чекам да ме неко одведе – каже Слађана Рајић.
Они који желе да помогну, могу се јавити на бројеве телефона: 064 031 23 35 или 060 056 98 50.
ТРИ ОПЕРАЦИЈЕ
Велику наду Слађа је полагала у операције тетива које су јој у Ћуприји радили руски лекари. Прошла је три операције, али, како каже, то није дало значајнијих резултата. Много би јој значило и бањско лечење, у Рибарској и Бањи Ковиљачи или Атомској бањи у Горњој Трепчи, али то право за сада није успела да оствари преко Републичког завода за пензијско и инвалидско осигурање.
