„Ко не зна да се смеши, смијуљи или смешка, тај здраво много греши, то му је животна грешка…“ („Лабораторија звука“)

Бројна истраживања показала су да је смех многоструко значајан у људском животу. У психотерапији може да буде дијагностичко, али и терапијско средство. Понекад је прави лек! Универзални је језик на коме се добро „споразумевају“ чак и потпуни незнанци. Постоји мишљење да је настао и пре самог говора. У друштву су омиљени духовити људи, они који друге могу засмејати до суза, чије шаљиве приче привлаче пажњу слушалаца, где год да се нађу. Старије генерације често кажу да се некада много више шалило и смејало, да су садашњи нараштаји изгубили смисао за здрав хумор… Током серијала „Очи странаца – огледало нас“, који је протеклих месеци објављиван у нашем недељнику, на питање шта им у Србији недостаје, многи странци су одговарали „више смеха“! Разговарали смо са Аном Милетић Миловановић, психологом и лиценцираним психотерапеутом, о томе да ли су и колико тачна ова запажања, да ли је сваки смех делотворан и моћан, због чега је овај облик изражавања емоција важан…
Наша саговорница сматра да као народ нисмо заборавили да се смејемо, већ да ценимо аутентичност, спонтаност и искреност, много више него западне културе код којих се осмехивање сматра изразом љубазности.

– Мислим да нас је као народ одржало баш то што умемо да се насмејемо и у неким најтежим ситуацијама, да направимо штос од највећег „мрака“, да будемо иронични и способни да се сами себи насмејемо са дистанцом. Таква врста смеха је велика снага нашег народа. Такође, кад странци мало боље упознају наше људе, буду изненађени када спознају и ту страну. Љубазност, као и осмех, може да буде и лажна, што се код нас и не цени много – сматра Ана Милетић Миловановић.
Смех је, каже она, значајан у социјалном смислу, јер може да олакша и „омекша“ комуникацију са другима, да путем смеха придобијемо и некога коме смо, можда били, мање симпатични.
– Смех може да буде и подсмех, што значи да ону другу страну доживљавамо као инфериорну и да на тај начин себи дајемо вид лажне величине – објашњава она.

Смех је посебно делотворан за телесно и душевно здравље. Истраживања су показала да снижава кортизол, а самим тим се ублажава доживљај стреса и утиче на јачање имунитета.
– Битан је и у психолошком смислу. У психотерапији, али и у свакодневном опхођењу, можемо много тога да закључимо о некој особи посматрајући, пре свега, чему се и на који начин смеје – да ли се смеје само другима или је у стању да се смеје и себи… Да бисмо нешто доживели као смешно и духовито, морамо да уочимо креативан заокрет у догађају, који целу ситуацију или причу чини смешном, за шта је потребно бити и интелигентан – каже саговорница „Гласа“.
У неким породицама деца „треба да се виде, а не да се чују“, па се ућуткују ако се гласно смеју, посебно у неким озбиљним ситуацијама, које дете не доживљава тако. Често се може чути: „Немој да се толико смејеш, плакаћеш!“ – неке су грешке одраслих на које упозорава психотерапеут.
Ана Милетић Миловановић, која је раније радила као психолог у градској, а сада у једној сеоској школи, приметила је разлику у аутентичности реакција, па и смеха између ученика из ове две средине:

– У сеоским школама још постоји дечија природност, склоност ка игри и безазленијој забави… Мање су изложена утицајима. То не значи нужно да је утицај коме су деца у градској средини изложена увек негативан. Све зависи од тога чему је њихово мало окружење окренуто, као и од њихових личних интересовања. Примећујем позитиван тренд да деца уче преко интернета – о науци, о животу, више су информисана, него ми у њиховим годинама. Наравно, постоји разлика шта је њима, а шта је нама било смешно, јер је несумњив утицај медија.

Смех јесте једна од насушних потреба човека. Искрен смех се „открива“ лако, јер се тада смеју и очи… Многи, посебно деца, обожавају кловнове у циркусима, а касније комедије… Чарли Чаплин је остао заштитни симбол и једног и другог. Чак и кад су тешка времена, а чини се увек су таква, и кад немамо много разлога за смех, треба га наћи, кажу психолози. Било да се вратимо старим филмским, позоришним, књижевним комедијама, новим видео клиповима на интернету, забавним представама у својој глави… За ове менталне представе потребна је можда мало вежбе, али вреди се потрудити.
Текст и фото: В. Т.
„ЈОГА СМЕХ“
Такозвани „јога смех“ користи се у терапијске сврхе. Оснивач ове технике је Индијац др Мадан Катарија, на чију иницијативу је 10. јануар установљен као Светски дан смеха. Често се у филмовима може видети „јога смех“, када се окупљају групе људи како би вежбале ову технику – комбинацију смеха, дисања и благог истезања.
– То је имитација или фолирање смеха, али користи има – наше тело не прави разлику између „правог“ и „вештачког“, јер и кроз овакав смех шаљемо поруку мозгу да је све у реду, да нисмо угрожени… – објашњава психотерапеут Ана Милетић Миловановић један од начина како се смех користи као терапија.
Доживљај смешног је други начин, а користе га психотерапеути у раду са анксиозним или особама које имају фобије.
„БОЛЕСТАН“ СМЕХ
Патолошки смех, који је психијатар Ерик Берн назвао „смех испод вешала“ је када се неко смеје својим аутодеструктивним радњама:
– Та особа привлачи пажњу својим аутодеструктивним радњама и тако од других добија поткрепљење. Порекло тог механизма можемо објаснити „програмирањем“ у породици, када дете „забавља“ своје родитеље, привлачи им пажњу, тако што се осрамоти или повређује, када примети да су они деструктивни, „токсични“… Јер, ми у породици учимо и које су нам емоције дозвољене, а које нису. Постоји и „насмешена депресија“, када неко смехом прикрива своје основно емотивно стање. Врло често на тај начин особа манифестује уверење – да не би смела друге да оптерећује својим проблемима, да нема право да помоћ тражи од других људи или да је не завређује. То није лако препознати, али оно што је уочљиво је да се неко пренаглашено смеје, па и хистерично или да је увек весео и забављач у сваком друштву, као да никад нема проблема – описује Ана Милетић Миловановић.