Кошарка јој је била суђена. Проходала је уз помоћ кошаркашке лопте свог старијег брата Милана. Одрасла у кошаркашком крају, у Трнавској улици, где су јој комшије били Предраг Бохињац, Саво Ковачевић, Рашко Бојић. Ни мање улице, ни више људи везаних за кошарку. Осим тога, могла је да чује сваки удар лопте о бетонски подлогу “Желовог” игралишта. То је било предсказање животног пута Снежане Јовановић Попов којим иде одлучно, храбро и са решеношћу да никад не одустане од својих снова.
–Снови су оствариви. Да би се то догодило морате имати амбицију, бити борбени и истрајни и имати срце које вас води ка успеху – каже Снежана.
ПРВИ КОШАРКАШКИ КОРАЦИ
Долазак тренера “Железничара” Милана Пеце Петронијевића и Милана Цветковића у ОШ “Милица Павловић” и позивом да девојчице рођене имеђу 1971. и 1973. године дођу у клуб ако желе да тренирају кошарку показао се као судбоносан. Снежана је тада похађала шести разред, 1973. је годиште, и била међу 50 пријављених.
-Много нас је било на првим тренинзима, па смо дуго чекале да урадимо вежбу која се састојала у извођењу левог и десног двокорака. То смо прво училе – присећа се почетака, као и барака и високог дрвећа на “Желовом” игралишту.
Тад су настали и први проблеми. Брижни родитељи, мајка Бранка и отац Веселин, страховали су како ће се то одразити на њен успех у школи и физички развој, па су јој бранили да тренира. Ипак, некако увек успева да се искраде из куће и редовно одлази на тренинге. Пролази прве селекције и после скоро годину дана видевши да је њена жеља јака и да јој кошарка “иде од руке” добија “зелено светло” од оца да несметано одлази на тренинге.
ФЕНОМЕН “ГРАДАЦ”
Договором руководстава “Железничара” и “Градца”, основан 1982. године, женска селекција клуба са железничке станице 1987. године “прекомандована” је у “Градац” који постаје женски кошаркашки клуб.
-Почеле смо од најниже лиге и сваке године смо прелазиле у виши ранг. Биле смо јако младе, а играле за сенирски тим. Тако смо кошаркашки сазревале. Кроз утакмице смо стицале непроцењиво искуство. Расле смо као тим и све нас је водила жеља да успемо и урадимо нешто велико. Радиле смо напорно. Желеле смо да играмо кошарку и за нас није постојало ништа друго – наставља своју причу Снежана.
Клуб на чијем челу је био Бранко Љујић пружао им је максималну подршку и у потпуности био уз играчице.
За само три године “жирафе”, тако су звали играчице “Градца”, стижу до друге лиге, а онда кроз квалификације са великим ривалом суботичким “Спартаком” и до елите. У Чачак долазе “Партизан”, “Црвена звезда”, “Винер Брокер”, у то време скуп репрезентативки, “Бечеј”… Утакмице у хали крај Мораве су спектакли. Присуствује по неколико хиљада људи. Долазе страдне звезде, организују се наградне игре за посетиоце.
-“Борац” је тада био у кризи, а и свеукупна ситуација у земљи је лоша. Рат, санкције и ми смо дошли као неко освежење. Тај осећај кад изађеш на терен и видиш пуне трибине, а публика још улази је неописив. Подиже адреналин. Сви те препознају на улици, желе са тобом да размене неку реч. То је нешто што се не заборавља – не скривајући емоције присећа се тих дана.
Снежана не пропушта да подсети како су услови за рад у то време били тешки. Тренирало се у основној школи у Атеници, често није било аутобуса и највећи проблем је био доћи на тренинг, јер је гориво било право богатство. Каже да су их ти проблеми ојачали и зато су остваривале такве резултате. Додаје да се те играчице не смеју заборавити. Марија Чоловић, Марија Лазаревић, Јасна Вуловић, Слађана Коматина, Јелена Наумовић, Марија Бошковић, сестре Јокић, Наташа Милијановић, капитен Јелена Топаловић и највећа звезда тадашње женске кошарке Мира Секулић, стигла као појачање за наступ у првој лиги, писале су незаборавне странице чачанске кошаркашке историје.
ОДЛАЗАК
Снежана је својим играма брзо скренула пажњу на себе. Сјајног бека шутера који постиже тројке, а специјалност су шутеви под углом од 45 степени или са крила, желе да виде у својим редовима многи тимови. Први је занимање показао један од најјачих клубова “Вождовац”.
-Имала сам само седамнаест година и под уговором сам била још годину дана. Клуб није хтео да ми да исписницу и то би значило да морам да паузирам годину дана. То нисам желела и после пар месеци проведених у Београду враћам се у Чачак и наредне две сезоне носим дрес „Градца“. То је био период највећих успеха овог клуба и драго ми је да сам учествовала у лепој кошаркашкој причи званој “Градац” – појашњава Снежана.
До разлаза ипак долази 1994. године. Њу води жарка жеља да наступи у репрезентацији, а то може само кроз играње у неком великом клубу. За њу је заинтересован “Бечеј”, актуелни државни првак. Иако је још под уговором са “Градцом” Бечејци исплаћују, за то време великих, 15.000 марака на име обештећења и мења средину.
-Спорт у Бечеју је тада доживљавао прави бум. Имао је 13 прволигашких тимова. Многи су били стециште репрезентативаца. Тако је било и са женским кошаркашким клубом. Са њим освајам титулу првака државе у првој сезони. Нажалост, наредне упада у финансијску кризу и један веома јак тим се распада. Ношена жељом да обучем дрес са државним грбом остајем до краја те сезоне у „Бечеју“, јер желим да се што боље припремим за наставак каријере.
Поставило се питање куда даље? Вршац постаје један од центара женске кошарке, долази до контакта са челним људима истоименог клуба, али стицајем специфичних околности пут је води у Нови Сад, у мало познати “Ергол”. Судбина је добро промешала карте, па ту упознаје Стева Попова са којим ступа у брак. Наступа за овај клуб до 1999. када сазнаје да је у другом стању. Следи пауза после рођења ћерке Јелене. Повратак на терен био је трауматичан. Дуга пауза учинила је своје, па се врло брзо повредила. Још једна година одсуства са паркета. Јака воља и жеља за отварањима нових кошаркашких хоризоната враћају је поново игри између обручева. Пошто јој се сан да заигра америчку професионалну кошарку није испунио, каже да је изостала неопходна подршка, друга жеља се звала Евролига. Након краћег боравка у француском “Лилу” одлази у израелски “Рам Хашарон”. Са овим клубом ће у сезони 2001/02. осетити атмосферу наступа у најјачем европском клупском такмичењу. Након одласка из Израела полусезону проводи у сарајевском “Железничару” и долази у “Црвену звезду”. Са Београђанкама осваја национални куп и тада решава да 2003. у 30. години заврши играчку каријеру.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА
Себи је увек постављала високе циљеве, а један од њих је и наступ у државном тиму. Култ репрезентације био је увек присутан и само се тражио пут како доћи до ње. Без обзира на узрасну категорију. Први сусрет са најдражим дресом десио јој се у јуниорским данима. Те, 1991. добија позив да буде међу 12 играчица које ће покушати да изборе учешће на европском првенству.
-Први одлазак у Кошаркашки савез Југославије и сусрет са играчицама из најбољих клубова је нешто што се не заборавља. Сјајно смо се дружиле на терену и ван њега. Први наступ имала сам на припремним турнирима, а онда смо кроз квалификације избориле учешће. Међутим, у међувремену Словенке и Хрватице напуштају репрезентацију, а увођење санкција нашој земљи онемогућава нам наступ на том такмичењу.
После пет година поново је међу најбољих 12 у земљи. Овог пута у сениорској категорији. Наше девојке успешно пролазе квалификације и 1997. године одлазе на Европско првенство у Мађарској и освајају осмо место. Наредне године игране су квалификације за континентални шампионат у Пољској. Снежана је у тиму који је изборио наступ, али на првенство, одржано 1999, године не одлази, јер због трудноће прави паузу. То је био крај њене репрезентативне каријере. Кад се осврне на њу каже како би била успешнија да је наступала за неки јачи клуб. Имала би сигурно већу минутажу, овако… Није водила евиденцију, тако да не зна број наступа у државном тиму.
ТРЕНЕРСКА КАРИЈЕРА
С обзиром на то да је цео живот посветила кошарци логичан след био је одлазак у тренерске воде. Стиче неопходно образовање и новом послу приступа са максималном посвећеношћу и озбиљношћу. Жељна знања, по њеним речима, много учи од недавно преминулог Јанка Луковског чији начин рада веома поштује, а 2009. добија позив од тадашњег селектора женске репрезентације Јовице Антонића да буде део стручног штаба на Европском првенству у Литванији. Србија се није прославила на овом такмичењу, заузела је 16. место, али ту је полако почео да се ствара тим који ће неколико година касније бити међу најбољим на нашем континенту. Наредних пет година проводи у Руми.
-Тамо сам проживела оно што сам са “Градцом” као играчица. Одлична атмосфера. Клуб ужива подршку града. Много деце тренира и остварују се лепи резултати у млађим категоријама. Овај град постаје и база нашег националног тима – износи утиске о времену проведеном у овом граду.
Остварени резултати препоручују је да постане координатор за млађе селекције у Кошаркашком савезу Србије и члан Комисије за женску кошарку. У међувремену добија понуду која се не одбија и 2014. одлази у Катар. Постаје први тренер јуниорске репрезентације и тамо проводи седам година. И, после 28 година поново је на обали Западне Мораве.
-Ваљда је то судбина, да те живот врати одакле си потекао. У матичну породицу. Захвална сам му на томе, јер сад имам прилику да вратим филмове из детињства и младости – прича са дозом носталгије.
Своје богато искуство преноси дечацима који праве прве кораке у Кошаркашком клубу “Младост”.
-Рад са децом ме испуњава и прија ми, јер сам се некако “заситила” сениорске кошарке. Знам да тај посао носи велику дозу одговорности, јер је неопходно да им дамо основу да стасавају као стабилне личности. То треба да нам буде циљ – закључује и додаје да је презадовољна што овај клуб негује “стару чачанску школу” која је била препознатљива широм некадашње Југославије.
Њене одлике су техника шута која је увек морала да се одради исправно, уз стварање осећаја и прецизност, не пропуштајући да истакне улогу Милана Цветковића захваљујући коме је добила одличне основе и касније их је само надограђивала. Жеља јој је да се то сачува упркос новим приступима кошаркашкој игри и зато је захвална Добрилу Јојићу што јој је пружио шансу да ради у мушком клубу, што је веома ретка појава.
КОШАРКА КАО НАЧИН ЖИВОТА
Док оживљава сећања на догађаје од пре пар деценија не може да сакрије емоције. Било је ту тешких тренутака, како професионалних, тако и приватних, међутим, прихвата их са одређеном дозом мирноће трудећи се да из сваког искуства, ма колико оно било непријатно, извуче што више позитивног и са оптимизмом гледа напред. За такав однос према оном што је окружује, каже, највише је допринело бављење кошарком. Она јој је много тога омогућила и зато не жали за сатима и сатима проведених на тренинзима.
-Са једне стране осећам задовољство постигнутим током играчке каријере, мада сам често размишљала и о томе да ли је могло боље. То је логично, јер сваком спортисти треба да буде циљ да из себе извуче максимум – у најкраћем се осврће на пређени пут .
Једноставно, игра између обручева је део њеног бића и захвална је матичној породици и покојном супругу пилоту Стевану Попову на подршци и стрпљењу током протеклих година, додавши да јој од 2015. године највећи подстицај да храбро корача кроз живот даје ћерка Јелена, студент психологије која има своју породицу.
Куда и којим путем ће ићи даље, каже, одредиће живот. За сада остаје у свом родном граду.
Текст: Владимир Дуба, фото: архива Снежане Јовановић Попов
ЧУВЕНИ ЧИКА ЛАКИ
Осим феноменалних играчица, за сјајну атмосферу у хали крај Мораве кад је играо „Градац“ био је задужен чика Лаки. Није му било тешко да током ноћи облепи град плакатима којим су најављиване утакмице, као и да лично позива људе да дођу и пруже подршку.
У сарадњи са управом клуба побринуо би се да свака утакмица буде својеврстан догађај. Често је подршка стизала и од трубача. Приликом недавног разговора са њим запитала се да ли би постизала толико тројки да са трибина није долазила таква енергија.
Знао је он свакој играчици да напише и понеку песму. Ево стихова посвећених Снежани:
„А шта рећи сад за Снежу,
са свих страна цепа мрежу,
једина је њена мана,
што погађа са свих страна.“
