Društvo

СРПСКА ЦРКВЕНА МУЗИКА У 19. И 20. ВЕКУ, ДУХОВНИ И УМЕТНИЧКИ АСПЕКТИ

МУЗИКА ИСКАЗУЈЕ НЕИЗРЕЦИВО

Пето предавање у оквиру Музичке академије “Хорска сретања”, која су организована под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије и Града Чачка, а у организацији Удружења “Ирмос”, одржано је прошлог петка у дворишту Народног музеја. Тема предавања др Иване Перковић, музиколога и редовног професора на Факулту музичке уметности у Београду, била је насловљена као “Српска црквена музика у 19. и 20. веку, духовни и уметнички аспект”. Професорка се осврнула на неке од најзначајнијих тема у вези са преображајем српске црквене музике у 19. и раном 20. веку. Такође, пажњу је поклонила неким од кључних питања која су актуелна и данас, као што су: због чега се хорско богослужбено певање називало још и хармонично, да ли је оно било противно чистом православљу, или је тумачено као узор православности…

У разговору за наш лист др Ивана Перковић је нагласила да је реч о теми која је врло значајна за усторију српске музике, а и шире, зато што су 19. и почетак 20. века време када почињу да се преклапају схватања богослужбеног појања, као уметности и богослужбеног појања, као службе Господу, односно, као звучне иконе. У том котексту, говорила је о томе како су разумевана питања православности, националности и статуса уметности у вези са делима истакнутих познатих композитора, као што су Корнелије Станковић, Јосиф Маринковић, Стеван Стојановић Мокрањац, али и оних мање познатих чија су дела, нажалост, запостављена, заборављена, која се чувају у прашњавим архивама, а заправо вреде да се о њима говори и да се изводе, да буду жива. Професорка Перковић је сагледала и неке ситуације из живота композитора, који су прикупљали српско црквено појање, хармонизовали га, обрађивали, затим како су они и њихови савременици доживљавали етос српског појања, карактер, као и то како су странци реаговали када су чули неке примере српских тропара у петом гласу. 

– Врло важна ствар која је значајна за ову манифестацију је позиција хорских ансамбала, односно, црквених певачких друштава, или уопште певачких друштава. Она су носила тај атрибут црквена, негде и нису, али су била кључна карика у развоју хорске црквене музике, због тога што су већина њихових хоровођа били истовремено и композитори. Занимљиво је да је млади Петар Коњовић, као хоровођа Земунске црквене певачке задруге, на концертима којима је дириговао, истовремено изводио и композиције које је тада, као врло млад композитор (пре него што се прославио), компоновао. Данас су нам уста пуна духовности, када уђете у књижаре наћи ћете пуно рафова са књигама које су посвећене духовности. Ако се осврнете око себе видећете пуно духовних симбола, који се налазе на најразличитијим, некад и на неприличним местима, а заправо суштина, нарочито појачка суштина духовности, врло често измиче – запажа др Ивана Перковић.  

Нашу саговорницу радује велики број црквених хорова који постоје у различитим градовима у Србији, а нарочито јој је драго што постоји све више дечијих црквених хорова.   

– Међутим, када говоримо о другим храмовима и начинима на којима се у њима пева, примећује се велика разноврсност и нешто што бих назвала традиционалном цртом код нас, а то је да од старешине врло зависи како ће се у неком храму певати. Неке старешине поклањају много пажње, чак и инсистирају да се пева на одређени начин, у одређеном маниру, а има и оних којима појање није на првом месту, који сматрају да су реч и слика нешто много важније што треба пренети верницима и духовни аспект богослужбеног певања изостаје. Врло ми је жао због тога, јер је савремена наука, и музикологија и психологија, показала да је веза између обреда и обредног и музике јако блиска и то у оном простору који зовемо неизрециво. Музика може да искаже неке ствари које су неизрециве, као што су оне везане за веру и духовност. Али, и за ону праву, исконску религиозност неке ствари су, такође, неизрециве. Музика заиста има ту моћ да пренесе одређене неизрециве садржаје, зато она и јесте саставни део богослужења. Нема ниједног православног богослужења без појања. То је још Свети Сава запазио, писао је у “Хиландарском типику” да је човек састављен од двоје, од тела и душе, па тако и манастир има грађевине, а душа му је у појању – рекла је професорка Перковић.

Наша саговорница је нагласила да традиција духовности постоји од када постоји и самостална српска црква, а да је на нама да будемо мудри и свесни блага које имамо, да не дозволимо да се због неких тренутних ситуација, помодних дешавања, наметања нечег што није аутентично, традиција српског појања изгуби:

– Ја као музиколог волим музичку разноврсност, волим музички диверзитет који постоји у нашој традицији, а са развојем уметности и цркве мењао се начин на који се појало, али важно је да та духовна, молитвена димензија слављења Господа, која је суштински битна, остане, да се не изгуби.

Нела Радичевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.