Баш са оваквом дилемом би могла да се почне прича о Александру Бјелићу, рођеном у Чачку 1974. године, коме се смешила лепа кошаркашка каријера, али испречила се повреда. Ипак, успео је да буде јачи од недаћа и да као играч оствари запажене резултате, али и да као педагог младима неуморно усађује љубав према спорту и несебично им преноси кошаркашка знања.
Првенствено захваљујући свом старијем брату од тетке Ивану Богићевићу Луису који је тренирао у “Железничару”, као и сазнању да је у то време “Желова” кошаркашка школа била међу најбољим у земљи, као осмогодишњак, опредељује се да прве кошаркашке кораке начини баш поред железничке станице. Први тренер му је био Зоран Биорац који је брзо видео да у том малом има нешто и премешта га у старију групу, где играју дечаци 1971. годиште. Касније наступа и са генерацијом рођеном 1970, а тај тим је 1989. године био други у Србији.
Годину дана раније кадети “Жела” за које наступа Бјелић, иако још пионир, освајају друго место на престижном међународном турниру у Лиону. Та година ће Александру остати заувек у сећању. Као четрнаестодишњак добија позив од Предрага Прева Вучићевића да наступи за први тим. Противник нико други него “Партизан” за кога наступају Ђорђевић, Даниловић…
- То је био прави спектакл на нашем терену и велики доживљај за мене. Ушао сам у игру пред крај и то је нешто што се не заборавља. Одмах сам добио нов подстицај да још више тренирам – присећа се пријатељског меча са црно-белима.
Одличне партије на позицији организатора игре, али и бека шутера, у плаво-белом дресу нису остале незапажене и добија позив да се прикључи припремама кадетске репрезентације Југославије.
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА И ПРОБЛЕМИ СА КОЛЕНОМ
– Окупили смо се у Бору, сезона 1989/90. Сјајна генерација коју су чинили: Саша Дончић, отац тренутно најбољег светског играча Луке, Славен Римац, Харис Бркић, Предраг Дробњак, Златко Болић, Игор Перовић, Мате Скелин. Тренери су били Младен Шестан (“Шибенка”) и Срећко Медведец (“Цибона”).
Био је међу најзапаженијим у припремном периоду и због тога му је додељена капитенска трака, а прво такмичење је Медитерански куп у Шпанији. Наш тим заузима другу позицију, иза Турске. Следи још једно признање. Са Славеном Римцем, на позив Душка Вујошевића, одлази на Илиџу (Сарајево) где се јунорска репрезентација, играчи до 19 година, припрема за Европско првенство у Холандији, заузела пето место. У њој су Бодирога, Ребрача, Шилобад…
- Ту су почели да ми се јављају болови у колену. Временом су постојали све јачи и све сам дуже морао да на њега стављам лед. Олако се прешло преко тога и одмах по повратку у Чачак настављам са тренинзима у “Железничару”. Ипак, после шест месеци, на наговор др Љубише Дмитровића, одлазим на операцију, јер је дијагноза била “скакачко колено”, повреда карактеристична за спортове у којима се скаче, какви су кошарка, одбојка, атлетика – објашњава моменте који ће му определити каснију каријеру.
Каже да је захваљујући “минулом раду” опет добио позив за кадетску репрезентацију коју очекује Европско првенство у Солуну.
- Следи паклен рад дуг три месеца током којег смо прошли скоро целу Југославију. Атмосфера у тиму је одлична упркос компликовању ситуације у земљи. Нажалост, моје колено није издржало и пред одлазак на првенство морам да их напустим. А, онда шок. Сви Хрвати добијају наредбу да напусте репрезентацију седам дана пре одлазак у Грчку. За селектора је постављен Рајко Тороман који нема много избора, јер је остао без петорице играча и враћа ме у састав.
После три победе на старту следе минимални порази у драматичним мечевима са Шпанијом 73:72 и Италијом 91:89. Поприлично деморалисани свим што се дешавало у претходном периоду наши играчи трпе пораз за поразом и на крају заузимају осму позицију.
Следе санкције нашој земљи и онемогућавање учешћа на такмичењима репрезентативних селекција.
– Штета што се све тако издешавало. На нешто сам ипак поносан. “Железничар” је у то време наступао у Српској лиги, трећи ранг, а опет је имао репрезентативца. То је био најбољи показатељ његовог квалитета и јачине – не пропушта да истакне Бјелић.
ЖИВОТ ИДЕ ДАЉЕ
Након свих тих дешавања окреће се клупским обавезама. Проблеми са коленом не престају и 1993. мора поново на операцију. Одлази у Бања Луку код чувеног Небојше Поповића, некад сјајног рукометаша. Због тога не завршава сезону 1992/93. и то је био опроштај од “Желовог” дреса који је као првотимац носио од 1989.
- Биле су то тешке године за цело друштво. Рат, санкције, немаштина. На то се надовезале и повреде. Све је то утицало да предност дам образовању. Тако по завршетку Гимназије, 1993. године, уписујем у Београду Факултет за спорт и физичку културу.
Кошаркашку каријеру нема намеру да прекине па наступа за београдски “Раднички” и “Беобанку”, прволигашке клубове. Потом га кошаркашки пут одводи у Нови Сад. Облачи најпре дрес “НАП”-а, а потом и “Војводине”. Затим прелази у краљевачку “Слогу”.
- После 17 година живота ван Чачка ужелео сам се родног града, породице, пријатеља и доносим одлуку да се вратим. Уследио је позив Прева Вучићевића и Милана Петронијевића да опет заиграм у “Железничару”. Прихватам га и одигравам две сезоне. Коначно сам 2002. године рекао збогом активној играчкој каријери.
Треба истаћи да је у првој повратничкој сезони 2000/01. Бјелић пропустио само једну утакмицу и да је био најбољи стрелац тима са железничке станице који се такмичио у Јединственој првој српској лиги.
Активно играње кошарке није га омело да заврши Факултет за спорт и физичку културу, а потом и Вишу тренерску школу.
ПРОФЕСОР И ТРЕНЕР
Александар Бјелић ради као професор спорта и физичке културе у Гимназији, али се упоредо бави и тренерским послом. Почео га је најпре у ЈУ32, данас “Младост”, наставио у “Борцу” где је радио као тренер првог тима и јуниора. Био је и на клупи “Железничара”. У стручном штабу репрезентације до 17 година провео је седам година. Са том узрасном категоријом је 2017. године у Турској био други у Европи. Сада своје богато искуство и знање преноси кошаркашким надама у “Чачку 94 Quanyox”. Каже да му атмосфера и начин рада у том клубу у потпуности одговарају, јер су се у њему окупили људи са јасном визијим његовог развоја. Осим тога, један је зачетника идеје да се у нашем граду оснује клуб у баскету 3х3, спорту у коме смо светски и европски шампиони и трећепласирани на последњим олимпијским играма. За само четири месеца постојања „Чачак 3х3“ је остварио одличан резултат освајањем првог места у лигашком делу првенства. Тако, великим делом и Бјелићевим заслугама, Чачак полако постаје и град баскета, а не само кошарке.
- Кад подвучем црту на протекли период, с обзиром на све околности, нисам незадовољан. Ипак сам наступао у клубовима који су имали висок ранг, а њих сам бирао тако да могу да усагласим студирање и играње. Било је и понуда за одлазак у иностранство, али то ме није занимало. Превелика су то одрицања на која нисам био спреман.
Док прича своју биографију Бјелић делује спокојно. Баш као неко ко је успео да направи животну равнотежу између очекиваног и оствареног. За многе то буде нерешива загонетка.
Фото: архива саговорника
В. Д.
