„ŠTA HOĆE OVI LUĐACI…“

OD UDVORIŠTVA DO BUNTOVNIŠTVA U JUGOSLOVENSKOM FILMU (deo drugi)

„ŠTA HOĆE OVI LUĐACI…“

Sto godina od nastanka Jugoslavije zgodna je prilika da se progovori i o nekim pojavama koje su dovele do urušavanja zajedničke države, ali kroz istoriju jugoslovenske umetnosti tog doba, pre svega kroz film, koji je na najbolji način predstavljao uspone i padove države u kojoj smo živeli.

Kraj ’60- ih, pobune mladih širom sveta, odrazile su se i na jugoslovensku stvarnost. Studentske demonstracije u junu ’68. u Beogradu označile su na neki način da nešto duboko u korenu nije u redu i u socijalističkom, jugoslovenskom društvu. Mladi buntovnici su digli glas protiv „crvene buržuazije“ i niza društvenih pojava, koje su dovodile do truljenja organizma mladog socijalističkog društva. Traženo je od vlasti više socijalizma, odnosno povratka na izvorna komunistička načela Marksa & Engelsa na koja su i zaboravili jugoslovenski rukovodioci u svom hedonističkom piru. Tražilo se i više slobode, stvaralačke, ali i svake druge. Naravno, nakon svega je usledilo ono čuveno Titovo – studenti su u pravu, vrlo brzo su eliminisani i potisnuti svi buntovni elementi, a na scenu je stupila masa poslušnika i poltrona.

Propast studentske revolucije i sunovrat jugoslovenskog i srpskog buntovnika je na najbolji način, doduše, znatno kasnije ’83. godine, opisao na filmski humoran i u isto vreme i jedak način, Slobodan Šijan u svom filmu „Kako sam sistematski uništen od idiota“. Ironija i groteska tog vremena, najbolje se očitovala kroz lik glavnog junaka, revolucionara, jugoslovenskog Če Gevaru, Radoša Terzića – Babi Pupušku, revolucionara, pesnika, neradnika i klošara, poreklom iz okoline Ljiga, koga maestralno igra Danilo Bata Stojković. Če ili Babi Pupuška, na najbolji način i lično i kolektivno, ilustruje uspon i pad studentske revolucije, dane Slobodnog univerziteta – „Karl Marks“. U Babijevom slučaju pad je i bukvalan. Nakon krađe dokumenata iz seoske Mesne kancelarije, zarad ostvarivanja svojih „radničkih“ prava , gde nespretno izaziva požar, juri ga milicija. Revolucionari koji su ga u slavnim danima nosili na rukama, kao simbola revolucije, sad ga isteruju sa Univerziteta, u strahu od mlicije i kompromitacije, a nesretni Babi se u bekstvu strovaljuje sa vrha balkona. U potpunoj agoniji na beogradskom pločniku, prilazi mu pravi Radoš Terzić i uzima torbu sa revolucionarnim spisima i neveštim pesmama, koje i ničem drugom nisu služile, sem da se osvoje žene lakog morala. Teška slika poraza i uništenih nada jedne generacije ovde su prikazane u ironičnom, apsurdnom i grotesknom kontekstu, da bi se iole ublažila tuga i očaj zbog upropašćenih nada da se nešto može promeniti u društvu koje je ogrezlo u korupciji i nemoralu. Kasnije, znamo svi, došla su neka još gora i teža vremena, ali apsurdni lik srpskog Čea, Babija Pupuške, ostao je simbol neostvarenog buntovnika na ovim prostorima.

U samom jeku šezdesetosmaških dešavanja i kasnije na ovim prostorima nastaju filmovi Žilnika, Makavejeva, Lazara Stojanovića, Bore Draškovića i Joce Jovanovića, kao nosilaca tek osvojenih umetničkih sloboda i neka vrsta omladinske i umetničke avangarde, ne samo u Jugoslaviji, već i u Evropi i širom sveta. Ni malo slučajan nije bio uspeh filmova ovih autora na međunarodnim festivalima. Situacija u zemlji se međutim nakon ’68. naglo promenila. Filmovi su doživljavali uspeh u svetu, nisu samo bili uspešni u umetničkom smislu, prava na njihovo prikazivanje su prodavana širom sveta, a kod kuće su bili ignorisani, potiskivani, zabranjivani, bunkerisani, a bilo je i sudskih procesa. Polako se i menjala atmosfera u društu u kom je stvarnost iznedrila i prve terorističke napade, ali i pad srpskih liberala i pojavu MASPOK-a u Hrvatskoj. Sve se to naravno odrazilo i na srpske filmaše, tražila se žrtva. Zgodno je pomenuti jednu anegdotu iz tog vremena. Svakog leta, drug Tito se odmarao na Brionima. Pred početak čuvenog Jugoslenskog filmskog festivala u Puli producenti su slali Titu najnovije filmove da ih pogleda. Znalo se da je Tito voleo kaubojce – vesterne i da je satima, pijući viski, mogao uz njih da se odmara, ali morao je da istrpi i dosadne producente, kojima je bilo stalo do mišljenja predsednika.Tako je na red došao i film „Rani radovi“ Želimira Žilnika, subverzivno filmsko ostvarenje, ovenčano već svetskom slavom. Priča o grupi mladih, koji u potrazi za izgubljenim idealima revolucije, tumaraju selima i gradovima Vojvodine, želeći da prosvetle revolucionarnim duhom radnike seljake. Međutim, nailaze samo na nerazumevanje, na bahate i pijane, sirove i surove radenike, kojii ih na kraju i umlate u nekom blatnjavom vojvođanskom selu. Drug Tito je malo pridremao, što od letnje sparine, što od viskija i u jednom trenutku ga je probudila dernjava buntovnika, koje seljaci „temzaju“ motkama u blatu. Drug Tito zgranut, uzviknuo je – ŠTA HOĆE OVI LUĐACI!