У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА БОРИ СТАНКОВИЋУ
У Галерији Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“, 8. маја је отворена изложба поводом 150 година од рођења Боре Станковића. Осим ауторке Олге Красић Марјановић, дугогодишње библиотекарке Библиотеке града Београда, о пишчевом стваралаштву надахнуто су говориле и директорка Градске библиотеке Маријана Лазић и библиотекарка Оливера Недељковић. У инспиративној поставци и речима великог поштовања према једном од најаутентичнијих стваралаца новије српске књижевности, уживали су посетиоци међу којима су били и ученици ОШ „Филип Филиповић“ и Техничке школе.
РАСКОШНИ ТАЛЕНАТ ПРОЗНЕ И ДРАМСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Борисав Станковић, писац „Старих дана“, „Божјих људи“, „Нечисте крви“, „Газда Младена“, „Коштане“, „Ташане“ и других дела, аутентичним гласом и раскошним књижевним талентом обележио је читаву нашу прозну и драмску књижевност. Његовим чувеним романом „Нечиста крв“ који су најзначајнији историчари српске књижевности означили као први модерни српски роман, али и његовим приповеткама објављеним почетком 20. столећа започиње развој српске модерне прозе, чије су кључне одлике померање приповедачеве пажње са спољшње стварности на унутрашњи свет јунака и дубока лиризација текста, рекла је директорка Градске библиотеке Маријана Лазић.
Како је нагласила, Станковић је знатно проширио и границе до којих је допирала наша књижевност, дајући локалном вредност универзалног, а темама и језиком, који су карактеристични за један простор, обогатио све књижевне жанрове у којима се окушао.
– Због језика и стила, због оригиналности и визије свеколиког трагичног животног искуства његових јунака који један живот морају да живе, а о другом да сањају, а нарочито због тога што је, како истиче један од његових тумача, критичар Марко Недић, Станковић као „сви велики песници његовог доба, мислио у сликама а изражавао се кроз причуˮ, постао један од најаутентичнијих стваралаца новије српске књижевности, чије књижевно дело нимало не губи на значају ни данас. Окружени овом поставком која ће, надамо се, бити још један подстицај да се вратимо делима из Станковићевог опуса, додали бисмо: век и по од пишчевог рођења, најпотресније странице које је написао добијају неслућена значења која увиђа трагично располућен, беспомоћан и осујећен, за лепоту и смисао ускраћени човек 21. века – истакла је Маријана Лазић.
БОРА СТАНКОВИЋ ЈЕ БИО СВОЈ, НИЈЕ ПРИПАДАО КЊИЖЕВНИМ МОДАМА
Ауторка изложбе Олга Красић Марјановић, дугогодишња библиотекарка Библиотеке града Београда, говорећи о истраживачком раду и прикупљању грађе за изложбу, указала је на велики значај Чачанина Синише Пауновића:
– Јер, и поред бројних докумената које сам пронашла, не бих могла добро да интерпретирам живот Боре Станковића, да није било Пауновићевих разговора, записа и књиге „Писци изблиза“. Јер, он је врло брижљиво записивао бројне интервјуе и сусрете са Бором Станковићем, како он мисли, како осећа и како носи своје дело. Али, када заволите једног писца, не тумачите га само документима.
Ауторка је публику повела у Врање, у Баба Златино сокаче, подсетила на пишчев тежак живот, детињство, на кућу у којој је одрастао, авлију, ћилиме, али и чиновнички рад…:
– Чувена баба Злата је одгајила Бору Станковића. Нажалост, он је веома рано остао без родитеља, имао је само пет година када је изгубио оца, а седам година када га је напустила и мајка. Све што је сазнао о старом Врању, све нежности, а и неке странпутице сазнао је од своје баба Злате. Кућа је сада, наравно, реконструисана, можете видети етнографску збирку, али она дочарава и време у коме је он живео. То је било Врање с краја 19. и почетка 20. века… Дакле, било је јако тешко реконструисати читаву животну причу Боре Станковића, не само зато што је стално носио горчину, незадовољство животом и окружењем, а био је и боем, већ и зато што је жудео за врањанском атмосфером када је дошао у Београд, где је уписао Велику школу, економију. Морао је од нечега да живи и да се издржава… Али, упоредо са чиновничком каријером ишла је и његова књижевна каријера.
Будући да је изложба „Борисав Станковић 1876-2026“ отворена у оквиру манифестације Дисово пролеће, ауторка је нагласила да све књижевне каријере почињу са поезијом.
– И Бора Станковић није одолео том надахнућу, па се у Народној библиотеци Србије чувају његови први почеци, песме. То су стари оштећени листови, али се врло брижљиво рестаурирају… Велики писац је и сам рекао да је писати тешко. Није припадао никаквим књижевним модама. Бора Станковић је био свој и, како рече Синиша Пауновић, а и Радомир Константиновић, велики књижевни критичар: „Бора Станковић и кад греши – греши на свој начин“. Важно је бити оригиналан и имати шта да кажете, дубоко преживети нека осећања, тегобе, радости, туге и то ће једнога дана оставити свој траг и имати неку тежину. Ако ништа друго, барем запис о вашој младости, као што је та неостварена љубав записана у „Увелој ружи“ – истакла је Олга Красић Марјановић на отварању изложбе, обраћајући се, пре свега, млађој публици.
Наравно, осврнула се и на чувена дела, „Коштану“, подсетивши да је драма на почетку доживела неуспех и да је после многих прерада постала класик, као и на роман „Нечиста крв“ који је одбијан од издавача, па га је Станковић објавио сопственим средствима, „скраћен, али не и умањен“.
САДРЖАЈНА И ЖИВОПИСНА ПОСТАВКА СА ЗАНИМЉИВИМ ЕКСПОНАТИМА
Оливера Недељковић, библиотекарка Градске библиотеке, истакла је да су садржајној и живописној поставци, којом су представљени живот и стваралаштво писца који је читавим својим бићем сведочио да је сваку своју приповетку, не само написао, већ одболовао, чачански библиотекари придодали и неколико значајних, веома занимљивих, експоната који још једном потврђују богатство фондова ове установе. У изложбеном простору, уз плакате, рукописе и ретка издања, посебну вредност имају предмети из заоставштине Синише Пауновића. Међу експонатима се издаваја и оригинално писмо Станковића, сведочанство о тешком положају писца који „мора да отвори четворо очи“ док ствара.
– Али не само то: изложени примерци Станковићевих дела, објављени до Другог светског рата, припадају Библиотеци целини Миливоја и Божидарке Филиповић и поткрепљују ону већ цитирану мисао Јована Дучића о томе да је дело писца који је први проговорио „срцем о срцу“ опчинило српског читаоца, иако савременицима из других српских регија није било лако да схвате његов свет распомамљених чула, оријенталних тонова и мириса, дубоког дерта и унутрашње драме. Међу експонатима у витринама, поред Станковићевих дела у издању Српске књижевне задруге и „Коштане“ из 1924. године, као и адлигата у које су повезана Дела Борисава Станковића, објављена после пишчеве смрти уз велико залагање породице и пријатеља, можемо да видимо и прво издање „Нечисте крви“ које се појавило међу једним корицама, штампано о пишчевом трошку 1910. године, скраћено да обимом не премаши 16 на меницу плаћених табака – подсетила је Оливера Недељковић.
То је својим вишедеценијским истраживањем живота и опуса Боре Станковића и дубоком оданошћу према овом ствараоцу, потврдио и Синиша Пауновић, Чачанин у чијем стваралачком бићу су се срећно спојили непоновљива енергија, књижевни дар, новинарска предузимљивост и продорност, истраживачка истрајност и свест о важности архивске грађе, истакла је библиотекарка. У његовој Библиотеци целини, о којој се запослени у Градској библиотеци старају од 2003. године, сачуван је низ драгоцених рукописа које посетиоци, такође, могу видети као додатак изложби. Недељковић је посебно указала на оригинално писмо које је Милану Савићу, уреднику„Летопса Матице српске“, Станковић послао 16. новембра 1906. године. Како је казала, „вредност овог аутографа бива већа уколико знамо да је најзначајнији део рукописне заоставштине Боре Станковића страдао у току бомбардовања Београда“. Поред осталог, у витринама је изложено и неколико докумената који су се у Пауновићевој заоставштини нашли захваљујући потомцима Боре Станковића, пре свега пишчевим кћерима, и познаваоцима старог Врања.
– Надамо се да ће ови наши прилози, а пре свега изложба у којој можете да уживате и из које можете много да сазнате, бити довољно снажан подстицај да сви још који пут посегнемо за прозом Боре Станковића. Иако је писана пре сто и више година, одавно је размакла просторне и временске границе, досежући свељудско и свевремено. Тегобна судбина његових јунака дотиче и данас оно најдубље у човековој души која, можда, само на другачији начин, али истом снагом чезне за смислом и испуњеношћу. Јер, читав наш живот ни данас није друкчије омеђен, него оним Бориним „горе високо, доле тврдо“, нити се краће и боље може описати, него оним речима које је газда Младен забележио у свој уредно вођени тефтер: „Умрећу рањав и жељан“ – нагласила је Оливера Недељковић.
Изложба „Борисав Станковић 1876-2026“ за све заинтересоване посетиоце биће отворена до 25. маја у Галерији Градске библиотеке.
Нела Радичевић
