Још је апостол Павле писао о јуродивости, или о лудости Христа ради. Јуродивост одликује понашање подвижника које би се могло назвати неразумним, необјашњивим, „лудим“. Јуродиви би се одрицали свега што поседују, свих благодети овога света, одлазили би од породице и чинили ствари које су се сматрале крајње неконвенционалним. Ходали би стално боси, полуобнажени, храну и пиће би свели на крајњи и прихватљиви минимум, понашали би се скроз другачије од стандардног понашања. Јуродивост се може срести у Старом Завету где се поједини пророци представљају скроз другачије од свих људи; имају своје специфичне особине, иду голи, спавају на врелом камењу, на сунцу, једу инсекте… Све то раде у циљу што теснијег приближавању Господу. Сматрали су да су се одрицањем свега конвенционалног уподобили Господу и да ће досегнути духовне висине, уз молитву и пост, које нису лако приступачне „обичним“ људима. Циљ је био, између осталог, да се трпећи ругања. поруге, батине… подвижник ослободи гордости, предрасуда, окова живота и на тај начин, чисте душе, приближи духовним висинама. Можемо рећи да је свети Јован Крститељ умногоме поставио темеље јуродивима. Његов опис у Новом Завету подсећа на јуродиве; није јео ништа сем скакаваца и пустињског биља, облачио се у камиље коже, јавно разобличавао зло краља Ирода… Дакле, био је један од прототипова јуродивих. Сама појава јуродивих везана је за време када је хришћанство прво признато од стране светог цара Константина, а потом постало и званична религија царства у време цара Теодосија који је 380. године едиктом установио да је хришћанство једина религија царства. Тада је настала криза; народ је масовно прелазио у хришћанство, квалитет је уступио првенство квантитеу, а омасовљеност хришћанства лагано је угрожавала монаштво и сам дух вере. Прве појаве јуродивости везане су за пустиње Египта, а потом се покрет ширио преко Јудеје све до Цариграда. У једном тренутку јуродивост је стигла и у Русију око 11. века где се развијала све до 17. века. Диван пример јуродивости може се срести у руском филму „Острво“ из 2006. године. Руски глумац Пјотр Мамонов одлично је изнео улогу јуродивог Анатолија.
Свети Андреј Јуродиви био је Словен по пореклу. Као роба га је купио богаташ Теогност у Цариграду у време цара Лава Мудрога, сина цара Василија Македонца. Андреј беше красан младић телом и душом. Теогност заволи Андреја и одлучи да га образује учећи га читању и писању. А уз све то, Андреј је био изузетно побожан и редован на богослужењима.
Након што је примио поруку Господњу он се реши на подвиг јуродства Христа ради.
И једном кад оде на бунар за воду, он исцепа на себи одело и ножем исече, па се направи луд. Ожалошћен тиме господар Теогност окова га у ланце и одведе у цркву свете Анастасије Узорешителнице, да му се читају молитве. Али, како се Андреј не поправи у очима Теогноста, пусти га овај у слободу као умоболног. Андреј се дању правио луд, а ноћу се беспрекидно молио Богу. Живео је без крова и уточишта. Ноћевао је на пољу, ишао полунаг, у похабаној хаљини, јео је мало хлеба кад би му људи уделили. Од онога што је примао он је делио просјацима, и то кад би им дао изругао би их, да му не би благодарили. Ово је радио да се не би погордио и да би целокупна благодат Господња била на њему. Зато се и велика благодат Божја усели у њега, те је могао прозирати у тајне људске, виђати анђеле и демоне, одгонити демоне од људи, исправљати људе од греха. Имао је предивна виђења Раја и највиших небеских Сила; видео је Господа Христа на престолу славе; видео је, са својим учеником Епифанијем, Пресвету Богородицу у цркви Влахерни како одеждом својом покрива род хришћански; чуо је на небесима речи неисказане, које није смео људима поновити.
Након тешких подвига упокојио се 911. године. До данас је остао узор многим подвижницима.
Вероучитељ Ђорђе Чоловић
