Kultura Obrazovanje

„ТЕШКО ЈЕ НАУЧИТИ ОНОГА КО ЈЕ НЕНАУЧЕН ПОСТАО УЧИТЕЉ ДРУГИМА”

НОРМЕ РОДИТЕЉСТВА САВРЕМЕНОГ ВАСПИТАЊА

Како је за одржање национа кључна тачка породица као срж друштвене заједнице, неретко се намеће питање на чему она почива? Одговор уследи спознајом васпитања као насушног процеса за здраву породицу као ћелију једног друштва. Међутим, данас овај одговор продубљује отварање питања чији корени залазе у многобројне друштвене сфере као што су, најпре, образовање, култура, али и дигитални свет, као и регуле законом прописане. Уколико се анализира феномен савременог родитељства, јасан параметар за ниво васпитања детета јесте време које родитељ посвети детету. Сходно претходном намеће се упит: како, колико и да ли правовремено и исправно васпитавамо дете одмалена?

Чешки педагог Јан Амос Коменски поставља временски оквир за деловање норми васпитања концизно ‒ Са васпитањем детета треба кренути од најранијег узраста. Тешко је надокнадити пропуштено. Илустративном методом, приказом дрвета које расте у кривом смеру Коменски родитељу од најранијих дана саветује посвећеност у одрастању детета које ће исправно развити физичке, моторичке и менталне способности. Насупрот вишевековном сведочењу, данас су контрастно постављени закони родитељства које може често одликовати реченица родитеља: Преокупиран сам послом, немам времена. Претходно иницира и отварање следећег питања: Ко је одговоран за (не)васпитање генерација које топлину родитељских руку често замене „топлином” прегрејаних мобилних телефона или, пак, вишечасовно укључених рачунара и телевизора? Да би одговор био још (не)јаснији савременим, иновираним законским уредбама дете има права да се штити и од родитеља. Но, познаје ли свако дете своје обавезе и да ли му се указује и на то?

Посета образовним институцијама или ход улицом често одају слику која је одраз савременог васпитања. Природа детета се данас испитује у домену колико је оно снађено или неснађено у коришћењу савремене технике. Отуда се дете поставља у положај оног који не комуницира са околином на адекватан начин, што је један од круцијалних проблема који девалвира како породицу, тако и друштво.

Омеђено родитељима с једне стране и образовним институцијама с друге стране, дете често трага, изналази најкомфорније решење за васпитне садржаје које мора да испоштује. Оно почива на недоследности у спровођењу садржаја васпитања и образовања у породици и у школи. Да ли је родитељ у могућности да реагује у развојном току који је неумитно усмерен на стасавање младих који лошем научени постају и сами родитељи другима? Пружити адекватан одговор на претходно значи радити на зацељењу основних разматрања у друшттву – недостатак времена, лоше навике и, понекад, небрига.

Чути дете да жаргонизме и вулгаризме употребљава фреквенцијски најчешће, знак је да су правовремена родитељска пажња и посвећност заказали у својој примени. Због чега се родитељ упита одакле су корени проблематике? Дати детету могућност да се самоваспита кроз самовредновање било би и један од основних модела преко којих дете негује самоспознају.

Самоспознаја васпитаника је одраз у огледалу, један је од метода којим се људско биће целоживотно едукује, усавршава и преобликује. На основу претходног јасно је да се детету први кораци у подршци оформљују по рођењу, не по доласку у васпитно-образовне установе. Да су почетни кораци важни родитељи и данас могу уочити ретроспективно – када у поодмаклој фази недоследног васпитања посведоче свађи, увредама, чак и насиљу. Како би се адекватно реаговало, неопходни су правовремени кораци. Дати пример родитељу како да васпита дете могуће је упознавањем са различитим школама одвајкада, са неговањем режима многоброних педагога почев од Коменског, Марије Монтесори и многих. Међутим, најбољи метод васпитања детета је преиспитивање и практична примена васпитних постулата који се темеље на мери између казне и награде. Кажњавати дете, а не показати ми прави пример може се поистоветити са ускраћивањем нечега што детету родитељ није на неки начин ни пружио.

Фото: Милица Матовић

Процес васпитања је целисходан када је родитељ узор детету, а деца одвајкада, попут малих психолога примењују учење по моделу, један од основних васпитних модела. Јасно је: уколико се детету обезбеди адекватно васпитање, нега и средина у којој ће да одраста постаће одраз исте. Насупрот томе, деца данас одрастају у условима који диктира прековремени рад родитеља, друштвене мреже, јутјубери и ријалити програми. Да би се спречио утицај усвајања модела понашања које је детету данас доступно, неопходно је удружено реаговање на све чиниоце који неповољно утичу у свим развојним фазама људског бића. Ко је одговоран? Свака људска јединка, заправо свако ко не схвата поуку владике Николаја Велимировића: „Тешко је научити онога ко је ненаучен постао учитељ другима.”

Доситејевски вођени даровањем љубави, васпитања и неговања сваког детета родитељи могу утицати у догледно доба спознајом просветитељски записаног: Млада је душа подобна меком воску, у какав је калуп ставиш, таквог човека од ње добијеш. Вођени претходним, јасно је да ће обликовање личности бити процес којим родитељ пажљивим утискивањем речи и руку обликује и део себе, тачније дете као себе. Промишљено!

Милица Матовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.