„За мене простор има фасцинирајућу привлачност; то је простор физички, психолошки, животни. Симбол је слободе мисли и духа, реалан је, па ипак загонетан, бесконачан…“ (Милена Чубраковић „О свом раду – Ко сам ја?“, Београд, 24. фебруар 1976.)
По сопственој жељи Милена Чубраковић (1924-2004) изабрала је за свој „бесконачни дом“ родну Бресницу. Поводом двадесетогодишњице смрти, у понедељак, 26. фебруара, одржан је парастос овој угледној српској сликарки која је већи део богатог стваралачког живота провела у Риму. Мада је рано са породицом напустила родни крај, радо му се враћала. Овде је оставила трагове и кроз стваралаштво, које се делом чува у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“, Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“, Народном музеју, ОШ „Ђенерал Марко Ђ. Катанић“, коју скоро две деценије краси импозантни барељеф са њеним ликом.
МИЛИЦА БАКОВИЋ: „НИЈЕ ЗАБОРАВЉАЛА РОДНО СЕЛО“
Милица Баковић, професор српског језика и књижевности, која се и као библиотекар Градске библитеке предано бавила животом и стваралаштвом сликарке, подсетила је да је Милена ћерка Светомира Чубраковића, бресничког учитеља и Ангелине рођене Пећинар из Љубиша, чији је рођени брат академик проф. Миладин Пећинар, инжењер грађевинарства и први из плејаде српске хидротехнике. У сеоској школи Милена је завршила део школовања, јер се породица одселила, прво у Ћуприју, а онда у Београд, где је у класи професора Недељка Гвозденовића завршила Академију ликовних уметности. Прву самосталну изложбу у Београду имала је у Галерији примењених уметности 1959, непосредно пред одлазак у Италију, у „Вечни град“, са намером да се врати… Ипак, остаје у Риму, где упознаје многе уметнике, па и Миру Бртку, још једну значајну уметницу из Србије.
БРЕСНИЦУ САЧУВАЛА И НА ФОТОГРАФИЈАМА
Милица Баковић се присетила још једне лепе породичне приче. Наиме, Милена је била школска другарица Милуна Баковића, Миличиног свекра. Он је у току школовања имао све петице, а она једну четворку, из математике, па је била „љубоморна“ на њега јер им је учитељ био Миленин отац.
– С обзиром на то да је он био једини мушки наследник, морао је да остане на селу и очува имање, а она је отишла на даље школовање. Када је из Рима први пут дошла у Бресницу, пожелела је да посети свог школског друга. Увек је са собом носила фото-апарат, баш као и Надежда Петровић. Једном је у нашем сеоском дворишту својим уметничким оком фотографисала овце, салаше пуне кукуруза, кокошке, пркосног петла-предводника, имање у јесен… Те фотографије су сада наша Бресница које више нема, или је све мање има… И касније, кад год је долазила у село, посетила би свог школског друга. Њени путеви из Рима водили су у Бресницу из које су многи отишли и заувек је заборавили… Али, она не! Истински успешни и остварени никада се не горде – закључује Милица Баковић.
ЈУЛКА МАРИНКОВИЋ: „ВРЕМЕ РАДИ ЗА МИЛЕНУ“
Позната сликарка излагала је и у Чачку. Учествовала је на 8. Меморијалу Надежде Петровић 1974. године. У децембру 2022. Уметничка галерија „Надежда Петровић“, којој је опоруком сликарка оставила седам слика (два аутопортрета и пет слика које репрезентују њену геометријску апстракцију), приредила је ретроспективну изложбу дела Милене Чубраковић. Ауторка изложбе била је Јулка Маринковић, кустос Уметничке галерије, која сматра да „време ради за Милену“.
– То доказује и изложба коју смо тада приредили, а која је показала да у Србији, у најзначајнијим колекцијама, приватним и музејским, постоји Миленина заоставштина. То је, иначе, била прва велика изложба њених слика у Србији после 1973. године, када се Милена први пут озбиљно појавила на српској уметничкој сцени. Наша изложба је поново покренула интересовање за сликарку, које је постојало и раније, али не тако видљиво. И све друге иницијативе доприносе томе, као што је прича о уметничкој групи „Illumination“, коју је 1967. године основао јапански сликар Nobuya Abe. У припреми је опсежна монографија о Милени Чубраковић. Аутор је Сава Степанов, наш познати историчар уметности, који се бавио и њеним стваралаштвом за време римског периода, као и стваралаштвом њене пријатељице Мире Бртке (у припреми је изложба дела ове уметнице у Националној галерији у Риму). Значајно је поново афирмисати причу о Милени Чубраковић, јер је њено сликарство, посебно апстрактно од 1963. до 1973, у самом врху европског сликарства тог доба – рекла је Јулка Маринковић која дели мишљење да је и Милена доживела судбину уметника који млади оду у другу земљу, своју афирмацију доживе далеко од своје домовине, а после смрти једно време буду заборављени у обе средине.
БАРЕЉЕФ У ШКОЛИ
Барељеф са ликом Милене Чубраковић дело је њене пријатељице Ане дел Агате, која га је донела у Бресницу за прву годишњицу сликаркине смрти. Тежак око 60 килограма, донет је у шест делова. Барељеф је тада открила Мира Бртка, која је том приликом рекла:
– Бресница јој је увек била на првом месту. Срећна сам да није изгубљено све оно што је она стварала и била!
ДР СНЕЖАНА БОШКОВИЋ: ПРОТИВ ЗАБОРАВА
Да не буде заборављена велики допринос дала је др Снежана Бошковић, породично и сама везана за Бресницу. Она је заслужна за мермерну спомен-књигу, која је постављена 2010. године на Миленин гроб, који је докторка Снежана видела случајно, приликом сахране свог стрица.
– Гробно место је било запуштено, само један крст који је тужно изгледао. Рекли су ми да је то нека сликарка, ћерка учитеља. Мој отац је тада рекао да му је Чубрак, како су га звали, био учитељ, да се сећа и Милене која се играла са другом децом… Та прича ми није давала мира, била сам дирнута и њеном жељом да „се врати“ у своју Бресницу. Тако се и родила идеја. Текст је осмислила Милица Баковић. Кажу ми пацијенти из села да гроб посећују и групе, али успомену треба да негују, пре свега, школа и месна заједница. Треба сви да будемо поносни због Милене. Дужни смо да пренесемо следећим генерацијама поштовање и љубав према људима који су много учинили за нашу домовину – рекла је др Бошковић, која је уградила своју коцкицу на мозаику незаборава.
У чачанским установама културе и бресничкој школи чува се укупно око 50 дела Милене Чубраковић. Велики залог оставила је сликарка свом селу и школи, који би требало убудуће да преузму обавезу чувања успомене на Милену и бригу о њеној вечној кући, надају се наше саговорнице.
Јер, Милена никада није прекидала нит са Бресницом. То доказује и ова њена реченица, коју је изговорила у краткометражном филму Михаила Секулића „Просветљење“ (2004.), који је посвећен њеном животу и делу:
– Све оно што сам ја, што је моја земља, све оно што је моја уметност – све је, у ствари, то и овде. Нема шта да се пита које је порекло моје уметности. Моје порекло је из Бреснице.
В. Т.
(Из штампаног издања „Чачанског гласа“)
РАТНЕ ГОДИНЕ
Сликарка Чубраковић била је веома активна и током НАТО бомбардовања, учествовала на хуманитарним изложбама у Риму за избеглице. Тада је писала и поезију, која је, према речима Милице Баковић, мањим делом објављена. У „Аутобиографским белешкама“ из марта 2003, Милена Чубраковић је записала:
– Највећи поремећај у целокупној мојој личности настао је почетком деведестих година са непредвидљивим и трагичним догађајима у мојој отаџбини. Нашавши се у другој земљи, која ми већ одавно није била страна, била сам на ватрометини укрштених дезинформација и лично сам се осећала жртвом огромне неправде и искривљеног тумачења српске историјске прошлости и садашњости, а које је углавном било засновано на запањујућем непознавању чињеница, али при том изношено са неприкосновеним убеђењем у „праву истину“.
Са велики напором успела сам да повратим своју некадашњу равнотежу захваљујући потпуном посвећењу свом професионалном раду. У ратним годинама могло се путовати у Београд, где сам редовно проводила по неки месец сваке године, али нисам излагала…
