ДЕЧИЈИ СПОРТСКО-РЕКРЕАТИВНИ КАМП „ПЧЕЛИЦЕ“ НА ЈЕЛИЦИ
У жељи да у Брезовице, село својих предака, врати дечију игру и песму, двадесетчетворогодишњи Стефан Бојовић прошле године почео је да уређује зграду и двориште старе школе, већ више од две деценије без ђака. На том парчету земље на обронцима Јелице, које је његова породица уступила баш за потребе школе и месне заједнице, Стефан је започео сопствену причу за коју верује да може помоћи да многа деца заволе природу и село, бар колико и он. Од прошле године ту је његов Дечији спортско-рекреативни камп који је не случајно назвао „Пчелице“. Недавно је у кампу боравило и радило шесторо волонтера, међу којима и четворо странаца. У пределу окруженом зеленилом дрвећа и птичијом песмом, ови млади људи су помагали да се простор улепша и уреди, како би мали посетиоци имали што занимљивији боравак. Уживали су у раду и дружењу, а колико им је било лепо показује и то што су сви заменили авионске карте како би бар још пар дана провели заједно у Србији.
„УЧИМО КРОЗ ИГРУ, РАСТЕМО КРОЗ ПРИРОДУ“
Стефан, апсолвент ДИФ-а у Новом Саду, рођен је и живи у Атеници, али је у родно село свог покојног оца Милољуба ишао често. Воли и Рајац, одакле му је мајка Мирјана, где је првобитно хтео да изгради камп, али су Брезовице, једино драгачевско село које припада Чачку, превагнуле због боље уређених путева. Већ на првој години факултета био је у једном кампу у Чортановцима и тада је решио да сличан направи у селу. Четворогодишње искуство са децом у школици спорта га је додатно мотивисало. Његова жеља је да се деца, кроз боравак и игру у природи, друже и развијају на прави начин. Зато је изабрао мото „Учимо кроз игру, растемо кроз природу“. Прошле године доста тога је урадио, прилично је искрчио и уредио простор око школе, направио интернет страницу, имао већ три групе посетилаца. Сада је, каже, остао најтежи део посла – како доћи до оних који би довели организоване групе деце.
– Наш примарни циљ су организовани једнодневни излети за децу предшколског узраста и за и млађе школарце, а касније и за старије, са неким додатним активностима. Ово је задњи воз да се деца повежу са природом – сматра Стефан.
Зна многе податке и приче о селу и својим прецима, али за Брезовице је везан не само породичним коренима, већ и љубављу, која се чује у свакој његовој реченици. Деда Драгомир је имао три сина, баш као и његов отац. И два старија Стефанова брата, Алекса и Мирослав, обновила су део имања, на коме се баве пољопривредом, гаје јагоде, малине, купине, кромпир, шљиве. Одмах поред школе у којој је камп је породично домаћинство Бојовића. Браћа нису директно укључена у рад кампа, али Стефан је осмислио идеју да деца која дођу могу током целе године на једном имању да виде село у малом. Зато су посадили многе врсте воћа – вишње, трешње, јабуке, крушке, орах, лешник… Поред шетње до оближње шуме, где су постављене информативне табле о биљном и животињском свету, уз Стефана као водича који ће им одговарати на сва питања, моћи ће да се окушају у логоровању, учиће да везују чворове и поставе шаторе. Предвиђен је и обилазак рибњака, који Стефан намерава да направи од базена, који сада служе за заливање. Укључиће и друге мештане.
– У домаћинству Горана Бојовића, познатом и по узгоју свиња моравки, биће припремљен ручак за децу од домаћих производа. Након тога ће имати спортске активности кроз неке старинске игре, као што су дан-ноћ, лукава лија, ластиш… После свега имаће и креативну радионицу, на којој ће правити и магнете које могу понети кући за успомену. Жеља ми је да проширим причу, да камп не буде само за излете, већ да деца могу да бораве овде бар два дана – прича Стефан.
ВОЛОНТЕРИ ИЗ СВЕТА ОДУШЕВЉЕНИ СЕЛОМ
У сарадњи са Младим истраживачима Србије, Стефан је у селу недавно организовао међународни волонтерски камп, први такве врсте на територији Чачка. Уједно, ово је и први овогодишњи камп у Србији и, како Стефан каже, можда су мало и поранили, јер се за волонтерске кампове углавном јављају студенти, па је тако, уместо планираних 12, дошло шесторо. Нада се да ће их наредних година бити много више, јер планира да све буде у време сеоског вашара у августу и да целу причу више повеже са мештанима.
Крајем прошле седмице, када смо посетили Брезовице, затекли смо весело и орно друштво. Хуан Антонио Домингес и Ева Гомез из Шпаније, Сара Педриоли из Италије, Кимон Герасопоулос, Грк који живи у Америци, Љубица Мирковић и Петрија Поштић из Србије, управо су дуж ограде поставили дрвене табле за „пут до среће“. На њима поруке о пријатељству и љубави, исписане ћирилицом, свака другачијим рукописом. Испред школе поставили су путоказ за градове из којих долазе. У свим пословима их је предводила камп-лидер Катица Стевановић из Лапова, студент биохемијског инжењерства у Новом Саду, са дугим волонтерским стажом.
– Мени је код волонтеризма најважнија промоција науке међу младима, посебно оне из руралних средина или са одређеним потешкоћама. То ме повезало са Стефановом идејом о волонтерском кампу у селу. Хтели смо да млади из света искусе нашу културу, да сазнају понешто о нашој историји, да виде неку другу слику од оне која се пласира у медијима. Њихови утисци о свему што су видели су, заиста, одлични, што значи да смо успели да пренесемо своју емоцију о овом месту – описује Катица.
На самом крају боравка у Брезовицама волонтери збрајају утиске. Кимон признаје да је пристрасан и да му је Грчка лепша, јер је то његова домовина, али много му се допала и Србија у којој је први пут. Није очекивао такво пријатељство и „авантуру“ и све би волео да понови:
– Желео бих да се вратим овде, посебно са пријатељима, да им покажем места која сам видео током свих ових дана. Волео бих да видим како напредује камп у Брезовицама и шта се догодило са путоказом за мој Мајами.
Сара из Милана, светска путница која је као волонтер јуниор била у више од 20 земаља, одушевљена је природом и видицима у селу, самим Чачком, али и оним што су заједничким снагама урадили у кампу. Поредећи га са досадашњим искуством, каже да је дефинитивно задовољио стандарде:
– Свиђа ми се што је наша група мала, тако да смо могли да се боље повежемо, да будемо приснији. Одавде ћу у очима сигурно понети заласке сунца, а у срцу пријатељство са свим људима, као и овдашњу културу и историју о којој сам много сазнала. Надам се да ћу се ускоро вратити.
Деветнаестогодишњем Хуан Антонију из Кордобе, ово је прво волонтерско искуство ван домовине. Када се пријавио, желео је да оде на неко што даље место, њему потпуно непознато:
– Кад сам стигао овде, знао сам да сам на правом месту. Дефинитивно бих рекао да је Србија потцењена земља. Овде су веома добри људи, храна, клима, природа, гостопримство, а градови су посебни и лепи. Веома ми се допао спој старе и модерне архитектуре. И ја ћу доћи поново – обећава и Шпанац.
Организација кампова подразумева да заједно спремају храну, да спавају у шаторима. За петнаестак дана урадили су, кажу, гомилу планираних послова, углавном на украшавању зграде и дворишта. Стигли су да оду и до Овчарско-кабларске клисуре, Манастира Никоље и Бањског потока, да посете у Чачку Народни музеј, били су гости на ручку код Давида Шарца, повратника из Аустралије који је са Британцом Мајклом Драјвером купио имање у Брезовицама… Не крију одушевљење свим што су видели. За све је незабораван залазак сунца на једној пољани изнад села, са које се види цело Драгачево. Срећни су што су научили понешто од ћирилице и српских речи. Али, најдрагоценије је, рекли су нам сви, што су стекли пријатеље и упознали земљу, о којој су тако мало знали. И што су потпуно смањили раздаљину између својих градова, па и Чачка.
Весна Тртовић
30 КИЛОМЕТАРА ОД ЧАЧКА
Брезовице, једно од најудаљенијих чачанских села (око 30 километара), на тромеђи је Чачка, Лучана и Краљева. Налази се на око 720 метара надморске висине. Званично данас има 58 становника, али Стефан Бојовић каже да то није реалан број, да их је знатно мање, јер су многи само пријављени на овој адреси због разних погодности. Колико је њему познато, у селу живи само једно дете, које иде у школу у Каону.
Међународни волонтерски камп у Брезовицама одржан је од 10. до 23. јуна под називом “BeeActive Camp”. Волонтерски програм намењен је учесницима старијим од 18 година, а горња граница не постоји.
