MILETA PRODANOVIĆ, SLIKAR, PISAC, PROFESOR FAKLULTETA LIKOVNIH UMENTOST
Autor: Zorica Lešović Stanojević
Izložba „GENUS – porodične priče“ u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ povod je da slikar i pisac Mileta Prodanović (Beograd, 1959), redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, govori o odnosu prema predanju i porodičnoj tradiciji, kojima je posvetio svoja umetnička dela. Diplomirao je slikarstvo, specijalizirao na Royal College of Arts, a doktorirao na FLU 2009. godine. Izlagao je širom Evrope, u Veneciji, Rimu, Beču, Pragu, Gracu, Kijevu i više gradova SAD, dobitnik je nekoliko nagrada za književni rad i slikarstvo.
Multimedijalna izložba „GENUS“ koristi istorijsku matricu kao podlogu za povezivanje književnosti, istorije i umetnosti sa savremenim životom. Porodična istorija Prodanovića postaje opšte mesto za identifikaciju svakoga od nas… Koliko je važno poznavati porodičnu istoriju?
-Teško je dati opštevažeći odgovor – nekome je to važno, nekome nije… Budući da je moja porodica, barem za srpske okvire, veoma brojna, normalno je da ima i mnogo priča koje se prenose generacijama, a ponekad i zapisuju. Moj deda, čije ime nosim, je tokom Prvog svetskog rata vodio dnevnik koji je pre 20 godina štampan i kojeg sam koristio za jedan rad na ovoj izložbi… Postoji jedna čuvena jevrejska kletva koja kaže – Dabogda živeo u interesantnim vremenima… Možda bi se to moglo preformulisati i reći -Dabogda živeli na interesantnom mestu. Pranjani, varošica gde je rođen moj otac, svakako mogu dobiti status „interesantnog mesta“, barem u periodima kada traju svetski ratovi… To je možda pojačalo familijarnu tradiciju, ili sklonost prema pisanju, a samim tim i pamćenju određenih događaja ili ličnosti.
Usmeno predanje koje ste poneli iz svog detinjstva, koje je ugrađeno u Vaš habitus, izložbom “GENUS” postalo je vidljivo, dokumentovano, živo. Kakav je Vaš odnos prema toj epskoj nacionalnoj tradiciji, koja je u nekim kvazigrađanskim krugovima ismejana, arhaična, „staro gvožđe“?
–Činjenica jeste da je naša narodna tradicija u poslednje dve, ili tri decenije, u velikoj meri bila zloupotrebljavana i otud je skepsa prema njoj sasvim razumljiva. Ono što u velikoj meri objedinjuje protivnike i privrženike nacionalnoj tradiciji jeste činjenica da je i jedni i drugi najčešće slabo poznaju. A gde poznavanje nije suvereno, nastaju i bujaju mitovi. Mitovi dalje imaju tu osobinu da metastaziraju i pre, ili kasnije, odnose žrtve. Naša tradicija je kompleksnija no što se to uobičajeno misli i, kao i sve druge, ima lokalnu i evropsku dimenziju, ima svetla i tamna mesta i o njima treba govoriti bez strasti, a ne u stereotipima čemu smo, kao narod, često skloni…
Koliko je susret sa Milošem Crnjanskim, koji Vam je kao dečaku skrenuo pažnju na Vaše prezime, bio putokaz u pravcu traganja za precima i njihovim sudbinama?
-Te, 1973. godine, kada sam, prilikom dodele „Disove nagrade“, ovde, u Galeriji „Nadežda Petrović“, na nagovor oca zatražio autogram od laureata, nisam ni slutio da ću se jednog dana baviti i pisanjem. Crnjanski me je pitao da li sam u srodstvu sa Prodanovićima iz „Seoba“. U tom trenutku sam imao 14 godina i jedva da sam znao da roman pod tim imenom postoji… Školsku lektiru su tad činila neka sasvim drugačija dela… Taj susret, koji je bio početak dugog istraživanja, zapravo evocira postojeća senka figura koje ne postoje, da se tako izrazim… Ceo taj rad u ulaznoj prostoriji je zapravo prostorna evokacija, verovatno, najpoetičnije rečenice naše književnosti prošlog stoleća – „Beskrajni plavi krug, u njemu zvezda“.
Ovaj multimedijalni projekat, kroz svojih pet priča, budi svojevrsni nihilizam pred ništavoću života suočenog sa „prazninom neminovne smrti“. Ratovi, pogibije, uzaludna borba, srušena crkva, ironija življenja… Na koji način se kao umetnik i čovek borite sa pitanjem „smisla“?
-Pa lepo je rekao Crnjanski – Ima seoba, smrti nema… To bi se moglo shvatiti i kao moto rada, koji se nalazi u desnoj prostoriji, gde su konfrontirani statičnost nadgrobne ploče Mihaila Prodanovića i beskrajno kretanje konja, osnovnog transportnog i borbenog sredstva, koje je koristio. „Seobe“ su, barem jednim svojim slojem, poetizovana priča o traženju smisla u okolnostima koje su trajno nepovoljne, kako za pojedinca, tako i za narod u celini… Odgovor je, naravno, uvek individualan. Oni koji se usmere prema umetnosti su u nešto povoljnijem položaju, jer umetnost bar jednim svojim slojem može biti štit.
Pokazali ste koliko istorijskih činjenica i zapleta može da otkrije i otvori jedna porcelanska šoljica za kafu? Znači li to da je sve oko nas, zapravo, istorija?
-Možda se može tako shvatiti. Rad sa preživelom šoljicom za belu kafu iz odavno nepostojećeg poljskog dvorca dinastije Obrenović u Takovu se na jednom nivou može shvatiti i kao anegdota, ali sa druge strane, to je prosto zapitanost pred činjenicom o dubinskom karakteru našeg naroda koji voli da se isprsi gestom prema onima koji su nosioci vlasti – greše oni koji misle da je samo Tito dobijao na poklon kuće, umetnička dela i raznorazne dragocenosti, to je bilo i pre i posle njega. U Engleskoj, koja ima viševekovnu tradiciju parlamentarizma, nosioci vlasti se zovu „narodne sluge“, a kod nas još opstaje uverenje da su oni gospodari života i smrti… Dok se to ne promeni, nema nama napretka.
Književnik Branko Kukić u svojoj besedi o ovoj izložbi konstatuje da nismo dovoljno od prošlosti naučili, a da smo pri tom „žrtve terora modernosti i progresa“. Znači li to da smo generalno povodljivi, površni, neukorenjeni, pa linijom manjeg otpora povlađujemo komformizmu?
-Čoveku se čini da je svako vreme u kojem živi na neki način prevratničko, ali kada osmotrimo naš današnji svet, čini se da je dinamika promena, posebno u oblasti tehnologije, veća nego ikada ranije. Tehnologija nudi sve veće brzine, a bez zastajanja i promišljanja nema postojanja. Otud i sve veća površnost i ispraznost. Izložba, koja je sad pred publikom u Čačku, je za mene nova i u tom medijskom aspektu, i trudio sam se da se posmatraču predstavi kao laka i svarljiva, ali iza nje svakako stoje godine istraživanja i promišljanja.
Koje poruke prošlosti smo iz rakursa ove izložbe olako odbacili?
-Ova izložba je sticajem okolnosti velikim delom naslonjena na Crnjanskog i na njegove „Seobe“. Umetnost se – kako je to govorio moj profesor Radomir Reljić – ne sastoji iz poruka, ona je mnogo više neka vrsta poziva na razmišljanje. U tom svetlu vidim i ono što radim. Utoliko svako ko poseti izložbu može potražiti sopstveni odgovor na Vaše pitanje…
Poklonili ste legat svog oca Božidara Prodanovića čačanskoj Umetničkoj galeriji. Šta čini legat i da li ćemo biti u prilici u skorije vreme da ga vidimo u javnosti?
-Veoma je važno da delo mog oca postoji u gradu u kojem se školovao i kojeg je neizmerno voleo. Legat je na kratko prikazivan u dinamici u kojem su pristizali radovi, a tu je, koliko se sećam, četrdesetak slika, isto toliko akvarela, stotinak crteža i gotovo ceo njegov grafički opus. Sve je to katalogizirano i muzeološki obrađeno, a kada će i u fizičkom smislu postati dostupno javnosti, zavisi od mogućnosti da Umetnička galerija zaokruži celinu u objektu u kojem već koristi neke prostore, u objektu koji je pored postojećeg Legata „Risim“. Grad određuje prioritete i ja verujem da će i to brzo doći na red. Mislim, isto tako, da je pre stalne postavke na redu pripremanje velike monografije. „Službeni glasnik“ je pokazao interesovanje da se uključi kao partner u tom izdavačkom poduhvatu…
Imajući u vidu dostignuća, ugled i resurse čačanske Umetničke galerije, dali ste ozbiljan i zanimljiv predlog da u Čačku bude otvoren treći Muzej savremene umetnosti u Srbiji? Mislite li da je sazrela svest o značaju jedne takve institucije u ovoj sredini?
-Ako ne postoji svest da je to potrebno i moguće – onda je na nama koji delujemo u toj oblasti na likovnoj sceni Srbije, da tu svest izgradimo i time podupremo takav razvoj u bliskoj budućnosti. To što Galerija „Nadežda Petrović“, a samim tim i Grad Čačak, poseduju jednu od najkompletnijih zbirki savremene umetnosti, ne samo Srbije, već i nekadašnje Jugoslavije, već je važan preduslov da nastane novi muzej savremene umetnosti u našoj zemlji. U Galeriji postoje profesionalni, kadrovski resursi, stručna biblioteka, profilisana izdavačka delatnost, ona, kao što se zna, vodi računa i o nekoliko legata – pa je utoliko ta transformacija samo pitanje odluke i adaptacije prostora u kojem bi stalna postavka mogla biti prikazana. U Srbiji se na prste jedne ruke mogu nabrojati institucije koje su, otkad su osnovane, neprekidno napredovale, a Galerija „Nadežda Petrović“ je svakako jedna od njih. I sad se došla do tačke u kojoj je neophodan sledeći iskorak.
Vi ste neko ko se pored slikarstva bavi i pisanjem. Izjavili ste negde da ste ispisujući kataloge za likovne stvaraoce postali pisac. Šta su danas Vaše teme, šta Vas u pisanju okupira?
-Dugo sam oklevao da sebe nazovem piscem, ali kada se nagomilalo mnoštvo knjiga i stiglo poneko priznanje iz te oblasti – onda sam se pomirio sa tim da sam na neki način „raspolućen“. Verujem da svako ko se bavi ovim poslom ima „u rezervi“ poneku temu, ili za knjigu, ili za izložbu… Naravno, ova izložba u Čačku je zahtevala mnogo energije i koncentracije, pa je pisanje ostalo malo po strani. Pisanje romana je neko uporedio sa penjanjem na planinu, potrebno je imati jasan plan i pametno rasporediti energiju… Priče su sasvim drugi format i za njih je potrebna druga vrsta energije. Tako da, ako već nešto treba najaviti, mogu reći da očekujem da naredne godine iz štampe izađe moja zbirka, koja će se sastojati iz nekoliko objavljenih i nekoliko novih priča…
