ПРЕДСТАВА „БЕДЕМИ ЋИРИЛИЦЕ” ПОНОВО ПРЕД ЧАЧАНСКОМ ПУБЛИКОМ
Потреба да се нација опомене како се подсећањем на прекретницу у описмењавању води савремена битка за писмо, али и постављено устројство језика, представљена је чачанској публици другим, поновним извођењем представе „Бедеми ћирилице”. Велика сала Културног центра Чачак је 6. марта окупила бројну публику коју су, углавном, чинили чачански основци и средњошколци. Сценско извођење је урађено према тексту Владимира Ђорђевића, а у режији Милића Јовановића, у улози солунске браће Ћирила и Методија били су глумци Предраг Јовановић и Александар Јеленић, идејни творци овог пројекта. Музички пасажи у представи уприличени су захваљујући виртуозу на фрули Милинку Ивановићу Црном, а за сценографију и костиме била је задужена уметница Ана Колбјанов.
Представа „Бедеми ћирилице” подсећа на животни пут Ћирила и Методија. Глумац Александар Јеленић у улози Методија посредством монолога, приповедања у првом лицу, али и дијалога са братом Методијем, представио је мисију која је 863. године начинила начинила кључни корак у описмењавању словенских народа. Предраг Јовановић у улози Ћирила потврдио је тадашњи чин христијанизације народа и формирање пута којим је описмењавање кренуло да узраста својим отелотворењем. Отуда, у уводном делу представе Јовановић с разлогом изговара: „У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога и Бог беше Реч”.
На захтевном путу солунске браће, представа је изнова расветлила историјске датости, све препреке на које су они наилазили током те своје борбе. Наведено потврђује глумац Јеленић:
‒ Јасно је да то уопште нимало није било једноставно. Они су ту имали разних сукоба, чак у једном тренутку је и између њих двојице долазило до неких размимоилажења, али је, ипак, то решено на један користан начин. Представу смо већ играли у Чачку, била је јако лепо прихваћена, играли смо је већ око педесет пута, тако да је она уиграна прича.
О данашњим бедемима ћирилице, начину на који се брани српски идентитет и чува наша нација, Јеленић је у улози Методија надахнуто поручио ван сцене.
‒ Нажалост, ми смо дошли у ситуацију да бранимо ћирилицу у Србији. Изгледа да је бранимо од самих себе. Прича се пуно о заштити ћирилице, заштити писма, заштити културне баштине, али некако се више прича него што се дешава на том плану, бар ја то тако видим. У представи много симболике има, где се неке ствари ту, заправо, нису ни промениле. Увек је нека борба за писменост, увек је нека борба за културу, увек је борба за образовање, за праве вредности… Све што ми можемо да урадимо јесте да покушавамо, то јест да се не одустане од тога. Наравно, сада се намећу разне ствари, али креће све од породице, школе, Министарства културе, државе, сви морају да буду укључени! Заиста, сваки народ чува своје писмо јер је доказ културног идентитета. Не радимо ми ништа посебно што не раде неки други народи, али код нас се то доживљава некако наглашено, као неки национализам, али је, у ствари, доказ нашег постојања и то колико негујемо и гајимо то своје писмо – истакао је глумац.
Савремено стање у језику, статус ћириличног писма данас и својеврсни осврт на опстанак бедема ћирилице у односу на минуле векове и године, описује и глумац Предраг Јовановић:
‒ Ћирилу и Методију није било лако ни у њихово време, они су се и тада борили за ћирилицу, ишли су на преговоре код папе и обилазили пола света… Колико је то тек било тешко у то време! Не разликују се ту много ситуације данас у односу на то време. Порука ове представе и нас глумаца у својству Ћирила и Методија јесте да чувамо оно што је наше! У представи стоји једна лепа реченица, која гласи: „Слово је стуб, а реч је темељ, то кад имаш, народ лако узраста!”.
Моравско-панонску мисију, христијанизацију Словена, развој писма од глагољице до ћирилице, формирање грана словенских језика и њихових редакција био је крст који су Ћирило и Методије понели зарад просвећивања народа. Тадашњи бедеми писма, омеђени и издигнути и на поимању значења глагола „глагољати”, на развоју сваке графеме ћирилице, формирању књига и богослужења на словенском језику, али и савремени, драмски приказ „Бедема ћирилице” сублимирају жељом да се свако слово, сваки глас очува и уздигне, а тако и сваки говорник спозна словесност!
Милица Матовић
