ВИНОГРАДИ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ, НЕКАД И САД (6)
Александар и Владимир Томић по много чему су посебни. Поред братске слоге и заједништва, њихов пример је зрно наде (тако нам потребно!), да у Србију-Чачак-Рошце може да дође Европа, и пре „позивне карте“ са друге стране. После скоро 100 година обновили су, боље речено, поново су засадили виноград на имању својих предака у Рошцима, у засеоку Главај. И то на 550 метара надморске висине! А онда су изградили и винарију, за сада једину у овом делу Србије. Потврдили су да и Кабларци имају винограде и вина за понос и част! И довели су у Рошце госте из Европе, па и Америке. Јединствено је и њихово вино „Игра 650“, купажа је тамјанике и пино гриђа… Скоро све раде само руке породице Томић. Још се могу набрајати „необичности“ четрдесетосмогодишњег Александра и три године млађег Владимира, који нас је довео у село својих прадедова и показао шта су све Томићи постигли.
Није све баш било „преко ноћи“. Још од 1999. почели су да сређују имање у Рошцима. Нису ништа конкретно планирали, али већ тада су имали визију.
– Хтели смо овде да направимо „нашу Европу“, кад се већ нисмо преселили у њу, да нам у Рошцима буде бег од града – започиње Владимир и уводи нас у светлу и пространу салу за „сензорну анализу“ вина. У протекле две године долазили су им Швеђани, Руси, Американци… Само током ове зиме имали су више од сто посетилаца. У њихову винарију доведе их „гугл“ или препорука пријатеља. Кад стигну до одредишта, одушевљени су и многи кажу да је то српска Тоскана. Није чудо, јер из винограда и са терасе винарије призори који у свим чулима буде лепоту и спокој, у свако доба године. Баш као и њихова кабларска вина. Декор су и праменови магле кроз које се ових дана назиру снежни врхови Каблара и Овчара. Снега је било до пре неколико дана и у винограду, који се лети, од јутра до касне вечери, купа у сунцу. Стално присутан ветар са три стране света (од северца га штити брдо) обезбеђује винограду природну вентилацију.
– Добили смо епитет планинске винарије. Вероватно смо једина у Србији на овој надморској висини и у оваквом окружењу. Верујемо да смо донекле вратили успомене на давна времена, како је некад било у нашим крајевима. Истовремено, намера нам је да гости мало успоре темпо, да овде могу да се опусте и уживају – каже Владимир Томић и прича да су чукундеда Недељко и прадеда Миливоје имали засаде динке и каменичарке (прокупца). Браћа Александар и Владимир „прескочили“ су два колена и вратили винограде под Каблар. На хектару земље на имању у Рошцима засадили су 2020. године око 4.000 садница старих сорти тамјанике и прокупца. Закупили су и један старији виноград од два хектара, који је у Полому, у милановачком крају. У њему, на 650 метара надморске висине, осим тамјанике, пино ноар, пино гриђо и шардоне.
Из винарије Томић, која је опремљена по најсавременијим стандардима, прва вина су потекла 2023. Први излазак у јавност њихове „Игре 650“ био је на Винском фестивалу у Чачку. Та два дана потврдила су да је ова, наизглед неспојива, комбинација тамјанике и пино гриђа пун погодак. Сада производе четири врсте вина, два бела и два црвена. Почели су да их шаљу на оценивање, не због награда, већ је то више потврда за оне који су одабрали њихова вина да су направили прави избор, објашњава Владимир. Награде нису изостале, у Тополи су за тамјанику добили злато, на манифестацији Отворени Балкан у великој конкуренцији исто вино окитило се сребром, а пино бронзом.
– У последњих десет година прилично се променила винска сцена у Србији. Појавили су се винари који су преузели развој винске културе. Подстакли су друге, мање винарије, да посвете већу пажњу квалитету. Тешко да ћете данас наћи лоше вино. Промениле су се навике људи, шири се круг оних који у вину уживају. Али, треба још много да се уради, јер Србија је по површинама под виноградима још далеко од оних које су биле деведесетих година. Утиче на то и недостатак радне снаге, посебно видан последњих пет година – наводи Владимир.
На питање како су њих двојица, по струци дипломирани економисти, учили о грожђу и вину, уз осмех каже:
– Љубав је важна! Неке идеје су потекле од супруге Марине, а онда смо их брат и ја разрадили. Али, пошто је ово веома озбиљна прича, све прате технолози и заштитари. Од почетка смо имали и помоћ пријатеља из Винарије „Деурић“ са Фрушке горе, слушали смо њихове савете. Веома је важно да имате на кога да се ослоните, посебно када се почиње – прича Владимир, који је и због тога иницирао оснивање Удружења винара чачанско-краљевачког краја, чији је он председник.
За све што раде, браћа имају подршку својих породица, пре свега, оца Петка и мајке Мирјане. И деца, Александрових троје и Владимирових двоје, су од велике помоћи. Притекну и пријатељи кад треба. Све у свему, њихов готово „фудбалски“ тим ради све у виноградима, од резидбе до бербе, па и послове у винарији за које је потребно више руку и снаге. И све то уз музику и песму.
Да би се дошло до вина високог квалитета, са сваким чокотом се мора пажљиво и нежно, понавља Владимир речи које смо чули и од других виноградара. Детаљно прича шта их све чека наредних месеци, да би све било како треба. Предност је и што за сада нема других винограда у близини, чиме се смањује могућност заразе засада.
Даљи планови? Не иду далеко у будућност, не говоре о повећању површина. Владимир каже да и у томе треба бити реалан. Сматра да је за сада довољно да што више људи сазна за њихова вина, да их проба, ужива и заволи. И да странцима-намерницима или случајним туристима и мали српски винари могу да понуде добра, јединствена вина, кроз која могу упознати народ, обичаје и културу. Владимир је сигуран да многа наша вина по квалитету могу да се мере са француским и италијанским. Фали само мало маште да се представе. И боље инфраструктуре да се стигне до њих.
Чувају Томићи и ракијске каце које је од храстовине из своје шуме правио још прадеда Миливоје, пинтер по занимању. Неке старе више од сто година су репарирали, спремне су за ракију коју пече отац, опет од њихових шљива, за њихове потребе. Намеравају од храстовине из овог краја да направе и један барик. У њему ће експериментално сазревати прокупац, који је Владимиру посебно занимљив, можда и због осећаја да су иста вина пили њихови преци. Свакако је технологија била другачија, али суштина је иста – да се од квалитетног грозда дође до врхунског вина.
Весна Тртовић
Фото: В. Т. и архива саговорника
НИСУ САМО РАКИЈА И ПЕЧЕЊЕ ЧАЧАНСКО…
Јеличка вина у прошлости су вероватно била најпознатија. Али, не треба изоставити ни друге крајеве. Овчарски манастир Сретење чува камен у коме је уклесано да је епископ жички Никифор М. Вукосављевић ту подигао виноград 1851! Сестринство манастира и данас део под Овчарићем зове Град, баш по виноградима. О чувеном Љубићком виногорју још постоје приче. И свака кућа у кабларском крају имала је винограде. Нису то биле велике површине, али су засади били за пример. Све ово нам приповеда Владимир Томић, показујући где су све у околини били виногради. Понегде се још виде терасасти терени на којима је била засађена лоза. И зато се бори да у Савезу винара и виноградара Србије, у коме је члан Управног одбора, докаже да чачански крај није само ракијски и печењарски, већ да је још давно, у средњем веку, био чувен као виноградарски.
ВИНАРИЈА „ТОМИЋ“
Винарија „Томић“ може да преради 20 хиљада литара вина. У њој је опрема која омогућава висок квалитет обраде грожђа, од муљача за одвајање петељке од зрна, пнеуматске вакум пресе, посебно важне за бело грожђе, до танкова са додатним плаштовима који регулишу температуру у процесу ферментације. Прошле године прерадили су око 6,5 тона белог грожђа и три тоне прокупца. Око 14 тона пино ноара су продали другим винарима, јер не желе да праве залихе. Флаширају око 6.000 боца, онолико колико могу да продају за годину дана.
Пију се њихова вина у све већем броју објеката у Чачку и околини – у ресторанима „Петровић“, „Јелички врт“, „Код Ћурета“, „Атенички жубор“, „Белви“, „Код Мића“ на Савинцу, у Галерији вина, а могу се купити и у „Моравском маркету“. Служе се и у неколико београдских ресторана.
ЈОШ ФАЛИ ПУТ…
Имање и Винарија „Томић“ је на свега осам и по километара од врха Каблара. Близу је и Овчар Бања. Али пут преко Цагања, дуг око 1,3 километра сада није у функцији. Оним проходним, много дужим и већим делом макадамским, мора се направити велики круг да би се дошло до овог дела села. Уређење „Главајског пута“ не би значио само за винарију, већ би допринео и да туристичка понуда Чачка добије на разноврсности и квалитету.
