ВИНОГРАДИ У ЧАЧАНСКОМ КРАЈУ, НЕКАД И САД (4), ГОРЊА АТЕНИЦА
У Горњој Атеници живи „старина“ од скоро 120 година. Још се беру динка и каменичарка са гиџа, као угљен тамних и од прохујалих времена. Одмах поред упарађени, знатно млађи „рођаци“. Лепота на све стране у виноградима, којима су живот посветили, раније Момчило Јелушић, а данас његов зет Добрица Бабанић. Јер, и њихов пример говори да је виноград захтеван господар, помало на своју руку. Али, и да, кад му се угоди, дарује много више од рода и вина. Зависи много и од тога где се налази, како га земља и околина прихвате. А њихови виногради су на најлепшим јеличким падинама, па су од ујутру до увече сунцем обасјани и огрејани.
Дивота је на све стране и у ово доба године кад шездесетдеветогодишњи Добрица предано орезује виноград. Треба доћи у лето кад озелене редови и у јесен кад оплаве од богатог рода грожђа, препоручује нам он. Рекло би се у први мах да се случајно обрео у овом некада чувеном виноградарском крају. Ипак, нема случајности, јер све је нека Божја промисао.
– Са овим виноградима сам од како сам се оженио, тачније, од 1980. године – започиње причу Добица, родом из Смедеревске Паланке, где су он и његова покојна супруга Љиљана, ћерка Момчила Јелушића, живели до 2004. године. До тада су долазили кад год су могли да помогну Момчилу, који је био бар трећа генерација виноградара Јелушића. Када је он умро, а они остали без посла (супруга је радила у једној штампарији, Добрица у „Гоши“), решили су да се настане у Горњој Атеници и да поред старог винограда засаде нови, да их обогате и новим сортама. Иако је винограде имао на обе дедовине у околини Смедеревске Паланке, морао је много тога да научи о резидби и заштити, прво од таста, а касније он и Љиљана сами, што из књига, што из искуства.
Од око два хектара земље, половина су виногради. Стари на око 50 ари је, према казивању Момчила Јелушића, засађен 1907. Тај засад динке, каменичарке и нешто белог грожђа, нажалост, већ је на издисају, тешко да ће за пет година имати да се обере из њега иједан грозд, страхује Бабанић. Остатак засада на суседним парцелама приближно исте величине, садили су он и супруга. Има ту и хамбурга, каберне совињона, мерлоа, прокупца, али и динке, омиљене код многих Чачана, који купују не само ово грожђе искључиво на Добричиној тезги.
– Све смо ово супруга и ја заједно подигли. Кренули смо скоро од нуле. Овде је, на ових 50 ари, била ливада. Од 2.000 садница није се примило свега пар комада. Заједно смо резали, заламали, окопавали, прскали… У протекле три године подсадио сам оно што се у међувремену посушило. Покушавам да подсађујем и у старом винограду, где вадим оно што се осушило. Сада садим само прокупац, јер моји млађи немају времена за пијацу, рачунају да све буде у вину. Један сам од ретких који има динке за продају, а све што изнесем на пијацу је свеже, јер берем колико могу да продам тог дана – објашњава Добрица.
Око 90 одсто рода из својих винограда успе да прода на пијачној тезги, а остатак оде у вино и нешто мало за лозовачу и комовицу. Прича да је претпрошле године имао 700 литара вина. А прошле, мада је лето било изразито сушно, али киша у мају виноградима је добро дошла, било је и много више вина, чак 2.500 литара! И поред тога, Добрица сматра да виноградарство нема блиставу перспективу, ако се нешто битно не промени.
– Виногради у овом делу, од Бањице преко Трнаве и Атенице до Лознице, били су познати од давнина. Сви су били на јужној страни, па их је цео дан грејало сунце. Али, чачански крај се прилично изгубио са мапе производње грожђа и вина. Па и у односу на време од пре само неколико деценија много тога се променило. Народ много мање пије вино, него што је некад било… Много се променила и клима, што је за лозу најбитније. Ако је година кишна, мора се прскати и више од осам пута, што је просечно. Нову лозу сам посадио пре три године, половина се само примила. Ту другу половину већ три пута подсађујем, али не успевам. Сад сам опет посадио 250 садница. Сметају и нове болести, понекад тако „скривене“, да се тек после десетак година уоче последице. У нашем винограду се појавила болест „еска“, која изазива сушење винограда. Преноси се са гиџе на гиџу маказама приликом орезивања, па сваке године потрошим литре алкохола за дезинфекцију. Колико ћу успети да спасим, видећемо – прича Добрица и додаје да много значи Удружење винара и виноградара основано пре три године, које окупља чланове из шире околине, из чачанског, милановачког, па чак и новопазарског краја. Још је мали број чланова, али помажу једни другима, не само саветима, већ и радом, уз обавезна окупљања пред крај године.
Осим љубави и велике посвећености, за „виноград-господара“ треба много труда, времена, улагања, па и кондиције. Хоће много више од две руке, па и младалачку снагу. Некада су сви чланови породичне задруге имали свој део посла, организовале су се мобе. Не сме се у винограду одложити ништа, ни резидба, ни заштита. Јер ако се закасни, слаба вајда од винограда те године. Од смрти супруге, Добрица, углавном, све сам ради. Спорије иду послови него раније, али стиже све, уз пуно радно време сваког дана, каже кроз осмех и додаје да му повремено помажу Чеперковићи, ћерка Данијела и зет Дејан. Долазе обично викендом, али они имају своје послове. И обавезе око четворице синова. Најстарији има 14, а најмлађем Илији је тек мало више од годину дана.
Задовољан је Добрица Бабанић колико год да роди, нема амбицију да буде велики произвођач. Оно што заради од продаје грожђа и вина, дође му, напомиње, као допуна уз пензију. Нада се да ће ћеркиној породици виногради бити један сигуран залог за будућност. И да ће унуци, или бар неки од њих, једног дана причати да беру грожђе из винограда које је још пре мнооого година засадио њихов деда.
Весна Тртовић
ГОСПОДСКИ УСЛОВИ
Много новца, рада, времена су Бабанићи уложили у своје винограде у Горњој Атеници и у сву неопходну опрему за грожђе и вино.
– Не може се више вино чувати као некада, у старим бурадима… Вино је господин! Ако се нешто осећа у ваздуху, осећа се и у њему. Код њега се не сме са дуваном, парфемом… Па му смета грмљавина, ветар… Зато се мора обезбедити добар подрум, најбоље под земљом. Ја нисам имао те могућности, па сам подрум потпуно изоловао споља и унутра, да би добио неку температуру прихватљиву за вино – каже Добрица Бабанић.
И КАД ПАДНЕ ПРВИ СНЕГ…
Колико се променила клима у последњих неколико деценија показује и прича да су стари виноград, за живота Момчила Јелушића, брали недељу пре или после породичне славе Лучиндана (31. октобар). Чак се догађало да буде и под првим снеговима. Сада се грожђе мора обрати бар месец дана раније.
