Kultura

VIŠE REDA U DŽUNGLI, NEGO U OGOLJENOM SVETU

GLUMAC BRATISLAV JANKOVIĆ O JUBILARNOJ PREMIJERI KOMADA “KNJIGA O DŽUNGLI” GLUMAČKE RADIONICE DOMA KULTURE  

Autor: Zorica Lešović Stanojević

Pozorišna predstava “Knjiga o džungli”, urađena po motivima istoimenog romana engleskog nobelovca Radjarda Kiplinga, u realizaciji Glumačke radionice Doma kulture, pred čačanskom publikom premijerno će se naći na velikoj sceni 14. decembra u 20 časova. Poslednjih četiri godine Glumačku radionicu Doma kulture vodi diplomirani čačanski glumac Bratislav Janković, koji je do sada ostvario tri premijere. Ovoj predstavi prethodile su “Garavi sokak” 2015. i “Alisa u zemlji čuda ” 2016. godine, a “Knjiga o xungli” će ujedno biti jubilarna, 20. predstava Glumačke radionice Doma kulture, koja u ovoj ustanovi postoji i radi već 17 godina.

Tokom nešto više od sat vremena, koliko će novi komad trajati, u kome će igrati 12 mladih glumaca, uglavnom učenika čačanskih srednjih škola, bićemo u prilici da vidimo adaptaciju čuvenog teksta kao autorski projekat Bratislava Jankovića, što su bile i njegove prethodne predstave.

Na čemu si insistirao kada si birao motive iz romana za ovu predstavu?

-Fokusirao sam se na osnovne motive “Knjige o džungli”, koje sam pokušao da prebacim u savremeni svet, da bismo videli šta se to dešava sa čovekom, njegovim odnosom prema prirodi, životinjama, prema drugom čoveku. Junaka Moglija vidim kao svu savremenu decu, odnosno, sva današnja deca na neki način podsećaju na Moglija.

Zašto?

-Mogli je odrastao sa vukovima, a za mene su vukovi simbol kompaktne i harmonične zajednice – što je za ljudski svet utopija, u kojoj se “zna i poštuje svaki red”, i mislim da bi i ljudsko društvo moralo na taj način da funkcioniše. Džungla ima zakone, a Mogli kaže: “Ljudi ubijaju, ne zato što love, nego iz dokolice i zadovoljstva. A zakon xungle je jasan i kaže – možeš da ubiješ samo d

a bi se prehranio, tako je u svetu životinja. Uvek ima krvi kada se približim čoveku, čak i stvarima koje je ljudski rod stvorio”, jer ljudi vode ratove i ubijaju se upravo iz tih razloga.

Kako problematizuješ ulogu Moglija u savremenom društvu?

– Ovo je najmanje predstava o Mogliju, ovo je priča o haotičnom svetu u kome živimo i sadašnjem trenutku. Tu je veoma važna tema kojom se bavim u predstavi, a to je za kakav to svet mi spremamo decu, koliko o njima realno brinemo, jer oni dolaze. Ovo jeste moje vreme, ja živim svoje vreme, a njihovo tek treba da dođe. Pitanje je zašto je Mogliju lepše sa životinjama nego sa ljudima? Mi kroz predstavu pokušavamo da odgovorimo na to pitanje.

Zašto mu je lepše sa životinjama, nego sa ljudima?

-Veoma je simbolična Moglijeva replika zmiji na njeno pitanje: “Zar tebi džungla pruža sve što ti treba”, a on joj odgovori: “Ja imam blagonaklonost džungle, šta bih više

mogao da poželim, zar postoji nešto više od izlaska i zalaska sunca”. Za mene, kao autora komada, istu asocijaciju ima i razmišljanje Dostojevskog kroz svog junaka Dimitrija Karamazova koji sedeći u tamnici kaže: “U klopci sam, ali postojim. Sunce vidim, a ako Sunce i ne vidim, znam da ono postoji. A znati da Sunce postoji, to je već ceo život.”

U ovim citatima krije se i idealistička poruka nove predstave, ideja opstanka, da li videti Sunce, znači zapravo biti živ, i zahvalan na tome?

-Poruka bi bila- čuvajte svet u kome živite, brinite o njemu, da bi ga imali i oni koji dolaze. Ja se trudim da sa decom radim velike i ozbiljne pisce, kao šti su bili i Miroslav Antić i Luis Kerol, i Kipling značajan, uvek je bio deo školske lektire. Važno je da deci u predstavi bude zabavno, da se igraju, ali ova predstava je definitivno drugačija, i do sad najozbiljnija u pozorišnom postupku. U samoj postavci komada je drugačija i najbliža mom senzibilitetu i onome kako ja zamišljam pozorište. Bavi se ozbiljnom temom, a dobro pozorište mora uvek da se bavi ozbiljnim temama, važnim za ovaj trenutak i svet.

I u ovom komadu, kao i u prethodnim, scenografija je minimalistička, gotovo da je i nema, ali je kao takva u funkciji cele priče?

-Scena je potpuno ogoljena, namerno. Postoje samo kanapi na sceni, bez zavesa, bez kulisa, svi glumci su od početka do kraja prisutni, oni čitaju roman i igraju odabrane delove. Predstava je aktivno pripremana dva meseca. Mlade glumce sam namerno vodio ovim putem, kroz ovakvu vrstu procesa, da bi shvatili da pozorište na prvom mestu čine glumci i dobra priča koju treba preneti publici, a ne nužna scenografija i drugi efekti. Nema glavnih uloga, svi su podjednako važni, ne učim ih da pozorišnu umetnost gledaju kroz glavne uloge – kaže Janković.

Adaptaciju komada, režiju, izbor muzike, dizajn scene potpisuje Bratislav Janković. Kostime je radila Sanja Živanović, diplomirani kostimograf, veliku podršku predstavi pružila je glavni urednik Vesna Petrović, organizator Jelena Puškar, a tehničku podršku obezbeđuje Vojkan Petrović.

Bratislav Janković je završio osnovne i master studije glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Jasne Đuričić i Radoslava Milenkovića. Na scenama širom Srbije igra svoju autorsku predstavu “Ostrvo”, po romanu Meše Selimovića, koju je videla i publika u Pragu, a najavljuje i nove uloge.

 

 

Оставите одговор