ИНТЕРВЈУ: ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ, ТЕОРЕТИЧАР КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ
У години када читав културни свет обележава 200 година од рођења и 140 година од смрти, једног од најчитанијих и најинтригантнијих писаца у историји светске књижевности, веома актуелног и данас, Фјодора Михајловича Достојевског, чачанско Удружење ИРМОС је у складу са својом духовном мисијом, у петак, 26. новембра, у простору Научно технолошког парка организовало предавање интригантног назива „ЗА И ПРОТИВ ДОСОТЈЕВСКОГ“. О контроверзама исплетеним око лика и дела славног руског писца говорио је Владимир Коларић, теоретичар културе и уметности из Београда. Коларић је писац, преводилац, дипломирао је драматургију и докторирао на Факултету драмских уметности у Београду са тезом „Трансформација књижевног текста Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је више књига, скрипти, прича, позоришних комада, студија и књига, а посебно се издвајају наслови „Хришћанство и филм“ и „Хришћанство и уметност…“. Као истраживач и организатор истраживања, запослен је у Заводу за проучавање културног развитка, и доцент на Високој школи за комуникације у Београду.
-Иако се његово дело очито тиче нас људи, одговарајући на њихову потрагу за смислом, Достојевски је снажно оспораван и критикован, а о томе се у ширим читалачким круговима мало или недовољно зна. Критике су му упућене из уметничког, филозофског, религијског, политичког аспекта и имају шире културне, идејне и егзистенцијалне импликације – рекла је Ирена Чоловић из „Ирмоса“.
Писац романа
Кад су неки видели ову интригантну тему „Достојевски, за и против“ питали су се како је могуће бити против Достојевског, писца антологијских дела “Браћа Карамазови“, „Идиот“, „Коцкар“, „Бедни људи“, „Понижени и увређени“, приметио је Коларић, наводећи да постоји читав историјат оспоравања дела Фјодора Мијаловича.
-Колико је његово дело живо и има тајну која привлачи људе, сведочи и одговор који је добијен на питање постављено једном од духовника водећег Богословског факултета у Русији – како им долазе студенти? Одговор је гласио – већина долази преко Достојевског. Значи, читали су га и то их је определило да студирају Богословију. Тиче се то и нас, јер има шроке импликације, шта је то што нам Достојевски ради, чиме нас привлачи или одбија, али у читавом свету не престају да га читају, организују се научни скупови, преводи, семинари… Зато што Достојевског не видимо само као културну вредност… – истакао је на предавању Коларић.
ОСПОРАВАЊЕ КОЈЕ ТРАЈЕ?
-Достојевски је, свакако, један од најчитанијих и најпознатијих писаца у свету, који већ више од века и по несмањено привлачи, али и провоцира читаоце. Ради се неспорно о етаблираном и признатом аутору, ако погледате број издања и превода, текстове о њему, филмове и серије снимљене према његовим делима, али такође, постоји и континуитет оспоравања, које није од интереса само за проучаваове овог писца, него има и шире импликације.
ЗАЧЕТНИК САВРЕМЕНЕ РУСКЕ КЊИЖЕНОСТИ?
-Он почиње као писац реалистичним романом „Бедни људи“, наслов све говори. Њега је дочекао Бјелински, велики критичар тог времена који је сматрао да друштво треба да се мења и да читаво друштво у књижевности треба посматрати из социјалне перспективе.
По њему, књижевност би требало да има одређену друштвену улогу у што реалнијем приказивању стварности. Социјална неправда и институционална репресија, Бјелински је то тражио од писаца и он је широко пригрлио Достојевског са првим романом. Тај роман, данас је меттекст Гогољевог „Шињела“. То је зачетак савремене руске књижевности, али за њега је било битно да је осећао патњу нижих слојеа. Руска култура је била специфична.
Артифицијелност је вештачка …, се Променила са резом који је донеоПетром Великим који гради град на ледини по узору на италијаску и француску или немачку културу, на том путу није имао никакав корен, коме је дао име по Светом Петру, а не по себи, како неки мисле. Он ствара нову Русију, да јереорганизује, да постане конкурентна, да би то урадио требало је створити нову културу, али онапроистиче из некаквог континуитета и подразумева вредности, норме, идеје, форме и тако настаје нова технологија.
ЧИМЕ НАС ПРОВОЦИРА?
Достојевски провоцира свакако због тога што поставља важна и проблематична питања и не нуди лаке одговоре, који би са нас скидали одговорност за сопствени живот. Он је сам говорио како не жели да пружа јефтину утеху, да „чеше уши“ читалаца, него и да поставља тешка питања, не нудећи рецепт за њихово решење. Његова трагања су проживљена и можемо рећи да нас он не позива да кренемо његовим путем, него нам даје подрстрек да сведочимо своју истину, свој пут, своје искуство.
Достојевски је почео као млад бунтовни човек, револуционар, али га је искуство близине смрти и робије умногоме променило. Није престао да трага за истином и да буде провокативан, само је сада желео да обухвати целину и дубину живота, његову сложеност, као и да дубље зарони у свој унутрашњи свет, не одбацујући одговорност за друштво и културу којима је припадао, па отуда и његов друштвени па и политички ангажман.
ЗАШТО ГА СМАТРАЈУ ТЕОЗОФОМ?
-Он је због своје жеље да одговори на сопствену запитаност о „крајњим“ питањима, али и због жеље да другима пренесе своје идеје, и у своја књижевна дела уносио је опширне мисаоне сегменте. Њих не треба обавезно приписивати аутору, њих изговарају ликови, али они из различитих перспектива посматрају проблеме до којих је њему стало. Такође, и поступци ликова, њихови карактери и слично, имају идејне импликације, па су неретко Достојевског доживљавали као философа или теолога.
ЕТИЧКИ, УМЕТНИЧКИ – ЗА И ПРОТИВ?
-Приговори на рачун Достојевског су били разноврсни и можемо их условно поделити на уметничко-естетске, етичке, политичко-идеолошке и религијске. Њему су често замерали лош стил, кабасте реченице, структуру испуњену дигресијама, пренаглашене слике на ивици кича, вишак есејизирања и слично. Нешто од тога може се прихватати, али морамо узети у обзир да стил за Достојевског није био сам себи сврха: он је тражио начин, користећи сва средства и захватајући из целе релности, где све може бити предмет уметничке обраде, да изрази свој сложен и динамичан доживљај света и пренесе своја искуства и доживљаје тог света. Он је и говорио о дубљем реализму, способном да захвати у све аспекте стварности, па и оне које називамо духовним, скривеним, несвесним.набоков је оспоравао д као писца, то постоји и данас.
ПОЛИТИЧКИ – ЗА И ПРОТИВ?
-Што се политичког аспекта тиче, замеран му је на империјализму, вери у руски народ као „народ богоносац“. Критичари совјетске епохе су превиђали многе аспекте његовог стваралаштва, наглашавајући онај који су називали „хуманистичким“, а који је указивао на његово тематизовање социјалних питања, осећај за друштвену неправду и саосећање са обесправљеним слојевима…
У Совјетском Савезу је имао велики проблем због тог религијског наноса који се није могао избећи ни лако превидети je велики животописац који је открио дух руског народа, он је ту пакован као хзманиста, социјално освешћен, залагао је права и интересе нижих слојева…религигијски наноси у његовој књижевности су тумачени као поводљивост, дух времена…
РЕЛИГИЈСКИ, ЗА И ПРОТИВ?
-Што се религијског аспекта тиче, Достојевски се данас олако узима за православног писца, боготражитеља, мада то није тако једноставна тема. Леонтјев му је замерао оно што је називао „ружичастим хришћанством“, које би била неке врста миленаризма или хилијазма, односно вере у могућност стварања раја на земљи, што је основа свих усрећитељских идеологија, а које су донеле толико зла људима. Неки, нарочито у мнонашкој средини, замерају му превише убедљив и упечатљив приказ зла и страдања, толико као да изгледа да он у злу ужива, да се наслађује.
ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ, ЕМПАТИЈА И ВИШЕ ОД ТОГА?
-У основи, мислим да је важно Достојевског схватати најпре као писца и не приписивати му ставове и поступке његових ликова и не приписивати му друге намере осим књижевних, чак и кад их је он сам понекад имао. Његова религиозност је пре свега у способности сапатње са људима, у његовој способности да се стави на место сваког и свих, да, попут Христа, не „седи“ са великашима овога света него са онима које свет одбацује. Људи га читају, јер имају утисак да је то неко ко их не би осудио, без обира како живели, али ко их истовремено не лаже и не улепшава стварност, при чему није ни равнодушан. Он нам даје слободу да га читамо из врло различитих преспектива, да га проживљавамо и доживљавамо, испитујући себе и отварајући се ка новим могућностима. Он нас провоцира, истовремено привлачећи нас и одбијајући, тиме што нас буди из инерције и дремежа живота у који пречесто упадамо и подсећа нас да је живот нешто више од тога, да смо ми више од тога.
Зорица Лешовић Станојевић
