О Надежди Петровић говоре њена дела, изложбе слика, речи које су наставиле да одјекују и након њеног привидног одласка, њена храброст, жртва, модерност и љубав према свом народу, а говори и њено име, јер она представља наду, превасходно за жене које желе да оставе траг, да се њихов глас чује и које слушају себе и своје срце. Боје Надеждине душе можемо упознати и сусревши се са њеним речима и њеним одразом у огледалу налик на платно, пред којим стоји једна жена нашег времена, подједнако храбра и подједнако саткана од уметности – глумица Вања Милачић, која већ неко време игра монодраму „Ненаписана писмаˮ по тексту чачанске списатељице Милкице Милетић, а у режији Наташе Радуловић и пред нашим очима оживљава свима нама драгу и блиску Надежду, а опет тако велику, звездану и далеку.
У јуну сте у Атријуму Народног музеја Србије изнова имали прилику да уђете у лик Надежде Петровић играјући монодраму „Ненаписана писмаˮ, која нас очекује и у Чачку 18. септембра у дворишту Уметничке галерије „Надежда Петровићˮ у 19.00 часова.
Протоком времена и надограђивањем улоге, шта сте ново имали прилику да научите и да ли Вас је ова улога на одређени начин променила?
‒ Време нам је или пријатељ или непријатељ, зависи од тога на који начин му прилазите. Оно што сам научила путујући кроз живот је да га не подразумевам, да га не доживљавам олако, да ми није дато да га трошим и рабим на неважне људе и неважне ствари. Ценим га, поштујем, учим, растем, падам, сагледавам, устајем, јачам, слабим…како живот мене мења, тако се мењају и улоге које играм, то је нераскидиви и најпипавији сегмент посла којим се бавим. Мој омиљени Neal Donald Walsh је написао да је „свака промена промена на боље”, да супротан смер не постоји. Ја му верујем.
Једна од важнијих ставки која повезује Вашу душу са Надеждином јесте живот у уметности, која је манифестована кроз различите врсте ‒ сликарство и глуму. Да ли за уметника стварање представља лек, бег, саморањавање или нешто потпуно другачије и колико је храбрости потребно за такав живот?
‒ Дивно питање. Данас је генерално потребно бити храбар. Начин живота нас уметника је специфичан, другачији, има контекст свега рационалног, али има и нешто што није доступно неким другим занимањима, а то је игра. Раскошна, маштовита, обојена игра која уме да буде све оно што вам у датом тренутку затреба. Та игра уме да буде на тренутке веома опасна, јер играње и нека врста манипулације емоцијама може да се одрази лоше на емотивни живот човека у првом нивоу реалности. Опет се враћам на храброст, јер ту треба бити реалан, отворен, свестан и храбро сагледати самог себе. Бити отворено рањив за мене је такође вид храбрости.
Осим што је била једна од најчувенијих сликарки свог времена, Надежда је била и новинарка, добротворка, болничарка и хероина Првог светског рата, неко ко је говорио слободно и отворено о свему. Која од наведених страна њене личности је Вама била најинспиративнија за проучавање и рад на улози и да ли сте у њој пронашли више нежности или чврстине?
‒ Поменула сам рањивост као одраз снаге. Мислим да је увек реципроцитет у свему, колика нам је снага толика нам је и слабост. Увек су јаки људи најслабији, најосетљивији и најрањивији. То је природа тако удесила. Тај део Надеждине личности је мени био занимљив. Оно што о њој знамо није потребно играти. Надежда је жена нежне чврстине, јаке нежности и осетљиве снаге.
„Ја хоћу да сам сликар, а не женаˮ и „Ово доба се учене жене плашиˮ ‒ у монодрами изговарате ове Надеждине речи које су претеча женске борбе за права, присутне и данас, у 21. веку. Како посматрате положај жена некада и сада и да ли мислите да би било значајније разлике у Надеждиној судбини да је рођена у нашем добу?
‒ Хвала јој што је почела борбу тада, да би данас моја ћерка могла да је живи. Да је Надежда рођена данас, чекали бисмо један век да видимо резултат. Положај жене је неупоредиво другачији данас него чак и пре десетак година. Ја ту имам мали проблем у самом схватању феминизма, јер постоје промене које подржавам, а постоје оне и које не подржавам. Равноправност подразумева да су мушкарац и жена равноправни партнери, равноправни родитељи, равноправни пријатељи и равноправни сарадници, али не по цену губитка породице и не на рачун сопствене деце. А да желим да мој хонорар буде исти као хонорар мог мушког колеге, за исти обим посла, о да.
Као једна од оснивачица Кола српских сестара, Надежда Петровић борила се за праведније друштво и укључивала се у актуелне политичке догађаје. Сведоци смо да су у данашње време уметници једни од гласноговорника за промене у друштву, али да ни данас није лако одважити се и подићи глас. Зашто мислите да су баш уметници ти који се активно боре за промене и какву будућност прижељкујете?
‒ Не мислим да смо ми једини који се боримо, јер то није истина. Боре се сви храбри људи различитих професија. Оно што је нама дато је да се наш глас чује, наша публика га чује, а наша публика је огромна јавност. Ми смо људима у кући, „у телевизоруˮ, воле нас и прате, зато кад ми изађемо у јавност то одзвони. Желим другачију будућност од ове стварности коју живимо сада, квалитетнији живот, знање као параметар, људскост, стручност, вредновање оних особина које приличе човеку. Кад би у политици било великих и добрих људи који свесно превазилазе своје комплексе и стреме неком вишем циљу, ми бисмо могли имати будућност.
Цењена и прихваћена у свету, Надежда је наилазила на критике и неразумевање у земљи из које је поникла, што је исправљено тек након њене смрти. Да ли смо се као друштво у том погледу променили и шта би све требало урадити другачије када је положај уметника и уметности у питању?
‒ Верујем да јој признања ништа нису значила кад јој нису дата док је била жива. Било је ситуација да уметник тек кад умре постане признат. Ваљда га тада не доживљавају као претњу. Ми људи не умемо да кажемо „извиниˮ кад погрешимо, негујемо неке сукобе, не показујемо довољно да неког волимо јер подразумевамо да имамо много времена. Немамо. Сутра нас неће бити. Вреднујте неког док је жив, то је много значајније.
Какве су махом реакције публике након одигране монодраме „Ненаписана писмаˮ и да ли је другачији осећај играти пред чачанском публиком која посебно воли и осећа Надежду као своју?
‒ Чачанска публика је посебна јер је Надежда њихова. Све знају, све разумеју, све осећају. Пред Чачанима могу и да ћутим на сцени, они би разумели све.
Да имате могућност да се вратите кроз време и поразговарате са Надеждом Петровић, шта бисте јој рекли, а шта бисте њено волели да понесете у себи?
‒ Волела бих да могу само да будем у њеној близини и да сведочим њеном времену.
Захваљујући талентованој Вањи Милачић, Чачани ће имати прилике да, бар на једно вече, буду у Надеждиној близини, да је виде и послушају њене речи, али не онако како су то чинили неки њени савременици, већ да је истински виде онакву каква је била и да заиста чују све оно што је говорила, а што и данас има исту тежину и звучи као опомена, путоказ и нада.
Марија Миљуш
Фотографије: Раде Марковић (извођење монодраме, у боји и црно-бела) и Небојша Бабић (рекламни портрети)
