ИЗЛОЖБА МАЈЕ СТОШИЋ, КАНДИДАТ МАЈСТОРА ФОТОГРАФИЈЕ ФСС ”, “САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА”
Пише: Зорица Лешовић Станојевић
Фото трибина “У потрази за старим занатима” и изложба 42 фотографије, које су део пројекта “Сачувајмо од заборава” Маје Аранђеловић Стошић, КМ ФСС ЕФИАП из Параћина, са видео презентацијом читавог опуса, коју су пратили коментари ауторке, отворена је у петак, 6. јула, у средњем холу Дома културе. Пројекат је започет 2012. године са идејом ауторке да путујући по централној Србији, фото апаратом овековечи занатлије и старе занате који одумиру, а вековима су били део наше традиције и културе. У реализацији свог пројекта Маја је посетила 15 места у Србији и разговарала са више од 100 људи, трагајући за информацијама о старим занатлијама и њиховим занатима, рекла је Верица Ковачевић, уредница Културно-образовног програма Дома културе, који је реализовао ове садржаје.
Иако је идеја сазревала четири пет – година, њено остваривање, по речима ауторке, покренуо је позив Здравка Симјановића из Банатског Брестовца у коме се одржавају чувене изложбе најбољих уметничких фотографа, да се одазове позиву организатора који је желео да направи изложбу две жене фотографа. За Мају је то, каже, био велики изазов, тим пре што, данас у Србији имамо седам жена које су кандидат мајстори, али немамо ниједну која носи звање мајстор фотографије. Постављена су јој два услова, да фотограифје буду црно-беле и да их буде између 40 и 45. Није добила потребну помоћ од оних од којих је то очекивала, али, након два месеца је, наводи, некако кренуло… Ниједна од изложених фотографија није кропована, ниједн детаљ није измењен или брисан, јер је хтела да поред уметничке, сачува и њихову документарну вредност.
-Прво сам сликала обућара Мила Перића, коме је радња смештена у трафици у Параћину, Јову опанчара сам нашла у Зајечару, у његовој радњи налазе се истовремено и антикварница и мушка фризерска радња. У Врњачкој Бањи је нашла сина чувеног старог опанчара, који је преминуо, али је напунио магацин својим производима, да његов наследник не мора, по сопственим речима, задуго да направи ниједан опанак. Две корпарске радње нашла сам у селу Шавац надомак Параћина. Раде, ковач ми је показао како се кује мач, а столар Станко тврди да је његова машина припадала најпознатијем југословенском “машинбравару”. На путу по Левчу, наишла сам на казанџију Мићу, а у селу Урсуле код Крагујевца, упознала сам Драгана, кројача народних ношњи. Најстарији међу фотографисаним занатлијама је содаџија Ратко, живи у Јагодини, када сам га сликала имао је 92, а сада има 97 година, али и даље редовно сваког дана долази у своју радњу. У Лепојевцу се налази и једина вуновлачарска радионица у овом крају, њен оснивач био је Пера Јанићијевић, који је водио педантну евиденцију о свему што је радио. Знала сам да у Крушевцу постоји казанџијска радња, а ту сам наишла и на Дулета, берберина, пре две године је и та радња затворена – причала је Маја Стошић. На путу према Врњачкој Бањи, наишла сам и на пинтерску радњу, али власник није био расположен да се слика, тако да сам пинтера нашла у селу Стрижа код Параћина. Имао је тада 82 године и правио је бурад и каце. Сајџија у Параћину има радњу у објекту, чији је излог заштићн као културно добро. Нашла сам нам Јаворку, жену која је књиговезац и ради на старој машини. Ткаљу Зорку сликала сам у Опарићу, тка на разбоју старом 100 година, а на градском вашару сам наишла на грнчарску радионицу из Смедеревске Паланке – причала је Маја Стошић, коментаришући своје фотографско путешествије.
-Овим документарно креативним фото есејом, који одише духом прошлих времена, Маја нас уводи у свет и просторе, који ће некоме, можда, деловати надреално, али у које је ретко ко имао прилику да уђе. Кренувши за својом идејом, склапајући страницу по страницу ове приче, Маја је прошла кроз многа места и радионице у Србији, преносећи нам на својим фотографијама носталгију, коју је и сама осетила за гашењем старих заната пред доминацијом нових технологија, али и недостатком наследника. Гледајући ову фото причу можете осетити атмосферу тих радних простора и изванредан осећај аутора за детаљ, који у датој причи повезује садржај кадра у једну целину. Њене фотографије су у суштини једноставне, али једноставност у уметности је најтеже постићи, и једина права фотографска истина лежи у таленту фотографа да је препозна. Данас је фотографија, захваљујући убрзаном развоју технологије доступна свима. Због тога уметничка фотографија у овим данима добија додатни значај и тежину, јер није лако, из мноштва издвојити нешто што заиста вреди. Имати фотоапарат, не чини особу фотографом, а још мање уметничким фотографом. Оно што представља уметност, најчешће је емоција. Уметнички фотограф, нарочито, поред свих основних естетских и занатских захтева, мора да препозна емоцију, јер она представља саму суштину уметности. Препоручујући вашој пажњи ову изложбу, желим да осетите бар део атмосфере у којој ти стари мајстори праве своје производе и покушавају од тога да живе. Било би добро да и ми нешто од тога “Сачувамо од заборава”… – рекао је Слободан Пајић, отварајући ову, заиста ретку и изузетну изложбу.
Маја Аранђеловић Стошић је рођена у Параћину 1975. године, где је завршила гимназију, а у Котору је завршила школу за туристичког водича и девет година је у Црној Гори радила тај посао. За своју душу је фотографисала занимљиве пределе, али када су 2004. године чланови Фото клуба “Параћин” видели њене фотографије, предложили су јој да учествује као аутор на њиховим изложбама. Захваљујући свом таленту и саветима нових колега, а највише препорукама Зорана Пургера, мајстора фотографије ФСС, Маја је током времена стасала као фотограф и ушла у све тајне креативне фотографије. Учешћем на клупским и међународним изложбама, почела је да уобличава свој рукопис и добија признања. Излагачко звање “Фотограф прве класе” Фото савеза Србије (Ф1 ФСС) добија 2007, а 2011. године и звање КМ ФСС – “Кандидат мајстор фотографије ФСС” .Међународно звање АФИАП (Артист ФИАП) стиче 2012, а 2015. добија звање ЕФИАП (Екселленце ФИАП). До сада је учествоала на више од 200 међународних изложби и освојила више од 70 награда.
ПОПИС ЗАНАТА У СРБИЈИ ИЗ 1455. ГОДИНЕ
-Појам “занат” је балкански турцизам арапског порекла и означава вештину или знање. Пре само стотинак година бити занатлија у Србији био је цењен и частан посао и извор прихода. Занатска производња се реализовала у занатским радњама, а посао су водили мајстори.
Први подаци о занатима налазе се у српским владарским повељама из 14. века у пописима занатлија, који се заједно са селима и имањима додељују одређеним манастирима. У попису становништва из 1455. године забележене су занатлије: ковачи, обућари, кројачи, кожухари, месари, пекари, грнчари, клесари, колари, воденичари, крчмари и травари. Већина ових заната данас је ишчезла или за њих зна мали број људи, а алатке, полупроизводи, производи и инвентор појединих радионица, данас су музејски експонати и сегмент материјалне културне баштине – рекла је Верица Ковачевић.
НАЈВИШЕ СТАРИХ ЗАНАТЛИЈА У БЕОГРАДУ
Највише је изненадила чињеница да је највише занатских радионица нашла у Београду. У пекари поред Бајлонијеве пијаце, отвореној 1946. године, власника Јована Јовановића, и данас пеку сомуне у турској ливеној пећи и посао им одлично иде. Нашла је и бомбоџију, али у радионицу бомбона, која ради по ХАСАП-у, није могла да уђе због прописа, али ју је сликала кроз излог. Нашла је и јоргнџију Пеђу, оштрача ножева на Скадарлији, сајџију на Теразијама… А Драгослав Спасић држи једну од најстаријих београдских кафана отворену 1900.године у којој су имали производњу соде и клакера, а билијар од дрвета је прављен педесетих година. Ту су и шеширџије, лицидери… На предлог градског менаџера, све занатлије из Београда биће лоциране у Балканској улици која ће бити проглашена улицом старих заната, након што сви локали буду реконструисани и уређене фасаде.
