Reportaža

ГЕНЕРАЦИЈА 1951. УЧИТЕЉСКЕ ШКОЛЕ ИЗ УЖИЦА, СУСРЕТ ПОСЛЕ 67 ГОДИНА ОД МАТУРЕ У ЧАЧКУ

Пише: Зорица Лешовић Станојевић

Мало је генерација које ће у будућности прославити 67 година од матуре и у деветој деценији живота пожелети и моћи да се дружи и сретне са својим исписницима, макар се и једва препознали. Сваке године у другом граду, ове године у Чачку. Од 127 матураната Учитељске школе у Ужицу, генерација 1951, стигло их је деветоро, од још неколицине живих, а дошли су из Београда, Панчева, Шапца, Севојна, Ужица и Чачка. Домаћин сусрета у Клубу пезнионера у суботу, 26. маја, био им је Миладин Савић, председник Удружења пезнионера Града Чачка, основаног 1946. године и броји више од десет хиљада чланова. Синиша Азањац окупио је колеге из генерације.  

Око 85 одсто ученика ове генерације потицало је из сиромашних сељачких породица. Учење и рад су схватали одговорно и озбиљно, однос ученика према професорима био је незапамћен, професори су били цењени и поштовани. Остали су им у лепом сећању. У то време биле су актуелне омладинске радне акције, као својеврсне школе омладине Југославије. Припадници ове генерације организовали су се у пет бригада и сваки ученик је два или три пута био на радним акцијама, одакле су доносили бројна признања и ударничке значке. Дипломски – матурски испит, био је крај ђачког живота. Након дипломског учитељског испита декретом Министарства просвете по планској расподели, млади учитељи су распоређивани тамо где је то било најпотребније.

ЂАКЕ СУ УЧИЛИ, НАРОД ПРОСВЕЋИВАЛИ, СРЕДИНУ МЕЊАЛИ …

-Ова генерација је била носилац реформе школског система, када се од четворогодишњег прелазило на осмогодишње основно образовање, и то је била најуспшнија реформа. Ђаке смо учили, народ просвећивали и са народом заједно мењали средину. У таквим условима нисмо запоставили сопствено усавршавање, тако да је 55 одсто припадика ове генерације завршило Педагошку академију, 15 одсто Вишу педагошку школу, а 12 факултете. Понос наше генерације је што међу нама немамо криминалаца, лопова, тајкуна, немамо ни богаташа, а наше највеће богатство су резултати које смо постигли у свакој средини где смо радили, тако да нису изостала ни признања. У овој генерацији 14 је добитника савезног Ордена рада у ондашњој ФНРЈ, више од 60 ордена и признања на државном и републичком нивоу, признања локалне средине су посебна вредност, не зато што их има највише, већ зато што су ту конкретни резултати највидљивији.         На територији Града Чачка, део радног века провела су 24 просветна радника из ове генерације, а њихов рад, успехе и ангажовања, благовремено је бележио и “Чачански глас”, коме дугујемо захвалност – рекао је Синиша Азањац, који је радни век започео у Девићима, забитом селу на Голији, 36 километара од Ивањице, које је тада било без саобраћаја, струје и без шолског простора, где је остао седам година, од 1952. до 1959. Потом ради у Секретаријату за просвету и културу среза Чачак, на Радничком универзитету “Коста Ниваковић”, Општинском већу синдиката, а од 1. јануара 1970. је директор ОШ “Ратко Митровић” и на том послу остаје 23 године, до пензионисања 1993.

ВЕЋИНОМ ПОЧИЊАЛИ НА КОСМЕТУ

Овој генерацији припада и Чачанин Добривоје Благојевић Блажо, књижевник, културни радник, који се у 87. години живота сећа да је толико био добар ђак да је једини у својој генерацији био ослобођен дипломског испита. У Нишу је завршио Школу за резервне официре. Министарство просвете распоредило га је у Бујановац, а они у бивше српско село Велики Трнавац, где је био једини Србин. Данас у том селу више нема Срба.

-Власт у Бујановцу ми је наредила да у основној школи предајем српски језик. Нигде нисам могао да уђем у албанске куће, нити да се храним, ни боравим. После два месеца сам отишао у Бујановац и тражио српску школу. Распоредили су ме у село Клемије, 18 километара од Бујановца, а шест километара од манастира Свети Прохор Пчињски. У тој школи је било лепо, али 1954. године ми се тешко разболела мајка и ја се враћам у Чачак.

Уписујем Вишу педагошку школу у Београду и по завршетку студија изабран сам за директора ОШ “Танаско Рајић” у Чачку. Упоредо сам студирао на Филолошком факултету у Београду и успашно сам га завршио – сећа се Блажо.

Касније је изабран за директора Градске библиотеке у Чачку. Успешно су сваког маја организовали “Дисово пролеће”. Тих година гости су били велики књижевници: Вељко Петровић, Десанка Максимовић, Оскар Давичо, Милош Црњански… Био је Блажо 16 година и главни уредник уметничког програма у Дому културе.

ДЕЛИЛИ ПО ПОЛА ОЛОВКЕ, ХЛЕБ НА “ТАЧКИЦЕ”…

Занимљива генерацијска поређења направио је Милутин Јовичић, из Севојна. “Сећања имају снагу живота, а живот често боју успомена” записао је Андрић у тексту “Његош у Италији”, а цитирао Јовичић, ређајући своја сећања…

-Од нас 127, колико нас је те давне 1951. дипломирало у Учитељској школи у Ужицу, само њих двојица, тројица су повремено пушили. Да се то у управи школе сазнало, можда би изгубили право на школовање. Данас се поред средњих школа једва може дисати од дуванског дима, а пуше и девојчице исто као и дечаци… Нама је после 20 часова било забрањено да излазимо на улицу, ни у биоскоп, ни у позориште, ма где на јавно место. И због тога се строго кажњавало, чак и искључењем из школе. Нисмо имали довољно школског прибора, па је директор на часовима математике делио ученицима по пола оловке. Матурирали смо уз помоћ прибележака вођених у свескама које смо звали “сваштаре”, девојчице су у томе биле вредније, па су мушкарци од њих преписивали. Оне су их носиле у обичним торбама, а дечаци у задњим џеповима. Данашњи ђаци служе се компјутерима, интернетом, мобилним телефоном, уџбеници готово да им више нису ни потребни. Време за ужину није било предвиђено, за топли оброк није се ни знало. У пекарама се могао добити, али само на чувене “тачкице”, црни пшенични хлеб, од кога је мирисала читава чаршија, па су од самог мириса, гладна ђачка уста била још гладнија. Данас је слика сасвим другачија, колоне младих људи крећу се ка продавницама брзе хране… У продавницама није било ни одеће ни обуће, ни штофова за боља одела, него је свако на наставу долазио у ономе што је код куће имао, најчешће што је окраћало старијој браћи и сестрама. И најобичније беле патике биле су прави луксуз, и за њима је чезнуло свако младо срце у пубертету – прича Јовичић и додаје да се данас не мора ићи на модне ревије, довољно је стати испред неке средње школе и гледати шта је сада најмодерније.

НА МАТУРУ У ОДЕЛИМА СА РАДНЕ АКЦИЈЕ

И он каже да су тадашњи средњошколци учествовали на локалним, републичким и савезним радним акцијама: недељом на локалним, јер је субота била радна. Неки су и школски распуст проводили на радним акцијама, због радног одела и цокула. Било је и оних који су у оделима са радне акције полагли матурски испит. Што је било голети око Ужица, све до Чајетине, Мокре Горе и Таре, све су пошумиле руке ондашњих средњошколаца, а потом чланова горанске секције.

-Нико од нас 127 није добио неко боље место за службовање. Сви смо решењем Савета за просвету Србије распоређени у најзабаченија и најнеписменија села Србије, односно, Санџака, Косова и Метохије и Источне Босне. Чак није боље прошла ни Радмила Васовић, касније Бакочевић, која је већ тада била позната као певачица високих уметничких квалитета. Одлични ђаци добијали су и најзаосталија села за рад. У томе нам нису могле помоћи ни родбинске везе, ни партијски функционери – прича Милутин из Севојна и наводи да ученицима средњих стручних школа, који су желели да студирају, то није било омогућено пре него што наврше две године рада у струци.

Сеоски учитељи су морали да раде све што је било потребно, били су иницијатори и организатори бројних активности и радили су и ван школе. Осим што су предавали све предмете, јер није било наставника, били су такорећи, универзални интелектуалци, и све то су радили без посебне награде или накнаде. Учитељи су се бавили изградњом путева, школа, довођењем воде, увођењем струје, радом културно-уметничких друштава, спортских клубова, течајевима описмењавања одраслих, здравственим просвећивањем, држањем разних предавања с циљем просвећивања народа…

-Нас десетак из те генерације “пробили” смо српски просек дужине животног века. Али, у новом веку не осећамо се као смо “пали с Марса”. Радујемо се свим променама на боље, али не сматрамо да је доба наше младости и школовања било лоше, радо га се сећамо и у мислима оживљавамо. Можда је то носталгија, жал за младошћу… – каже Јовчић.

КАО БРАЋА И СЕСТРЕ

Из Шапца је стигла Рамила Павловић Милосављевић, родом из Гугља код Пожеге, каже да су се раштркали на све стране наше лепе земље. У школи су се међусобно поштовали као браћа и сестре, а доказ за то је врло мало међусобних бракова. Прво запослење је добила у Брекову код Ариља, и подсећа да је то село чувених новинара Милана и Милојка Ђоковића. Потом је радила у Бистрици код Нове Вароши, а удаја је одвела у Шабац.

Милка Кољајић из Трбушана, прво запослење је добила у Рогатици, удала се, и пребачена је да ради у Сувој Реци на Космету, где је остала осам година. То време памти као беспрескорно, радила је са 120 ученика, у сва четири разреда, замениле су је учитељице из Гуче и Виче. Потом прелази у Ракову где, такође, остаје осам година, да би до краја радни век провела у ОШ “Танаско Рајић”. Од 1991. је у пензији, а пензионерске дане проводи активно као чланица изворне певачке групе КУД ФРА. Генерацијски сусрети, на које одлази ма где да се организују, и за њу су дани сећања на тешке, али лепе дане школовања и младости, када су сви били једни за друге и испомагали се.

Из Београда је на дружење дошао Чедо Недељковић, данас књижевник, пореклом из драгачевских Негришора, који иза себе има завидну педагошку каријеру. У његовим сећањима то је било и тешко и лепо време, период у коме није било довољно учитеља, па је “навала” на Учитељску школу у Ужицу била велика.

-Међу нама ђацима је владала изванредна кохезија, пазили смо се и помагали, сви за једног, један за све. Са ове дистанце, читав наставнички колектив, који је нама преносио знања, ми је озарен неким посебним сјајем. Професори су нас водили, не само стручно, него и људски. Мој први посао је био у Сјеничком срезу, у селу Жабрани, у том муслиманском селу дочекало ме око 100 ђака, био сам једини Влах. Са свима сам се изванредно слагао и сви су ме прихватили. Прво јутро кад сам освануо, комшија Хајдаревић донео ми је сир, јаја и кромпир, то је за мене био велики гест. Радили смо у муслиманској богомољи, прокишњавало је. Дошао сам као сиромашно сељачко дете, а служитељ Мумин Гицић, заслужује да му поменем име, његов зимски капут сам носио преко зиме, нисам имао свога. Био сам лепо приман у њихове куће, звали су ме на своје свечаности, иако сам имао 19 година, иако најмлађи, седео сам у горњем крају. Било је врло тешко, али из тог периода носим најлепше успомене – прича Чедо Недељковић, закључујући да је особина старих људи да “гледају и корачају уназад, пребирају по успоменама”…

 

 

Оставите одговор