Aktuelno Društvo

МАРИЈА ПЕТРОВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ У ОШ “МИЛИЦА ПАВЛОВИЋ”

СВЕ У ЖИВОТУ ЈЕ ЛЕКЦИЈА ЗА ДАЉЕ

Марија Петровић, ђак генерације у ОШ “Милица Павловић”, о овој “титули” и петицама током школовања не жели много да говори, јер каже да је одговор веома једноставан – уз редовно учење током свих осам година, све се лако постигне, па зато и није било тешко да буде одличан ђак. Поред тога, сматра да је било још неколико њених вршњака и другова, који су сасвим “праведно” могли бити ђаци генерације.

– Мени лично, то није било од неког пресудног значаја, јер су сви ти поени “мртве бројке”. Наставници су тако проценили, и то је лепо – кратко коментарише Марија свој успех.

Али, радо нам говори о протеклим годинама у својој школи, присећа се и учитељице Горице Ђоковић која је “поставила темељ за даље”, разредне Мире Маринковић, али и свих других наставника.

– Свако од њих има свој допринос и значај за мене, да будем ово што сам данас. Чак и они наставници који су били на замени. Учили смо од њих не само формуле, писце, градиво које предају, већ изнад свега о пријатељству и још о много тога што је тешко дефинисати у једној речи или реченици.  Они су допринели да не будемо само још једна генерација у школи, већ да постанемо личности – нека су од Маријиних размишљања, уз запажање да су наш систем образовања, посебно уџбеници, веома “крути и сувопарни” и да би на часовима требало што више примењивати нове технологије и начине рада, који би подстицали колективни рад и креативност.

Да ли има оних тренутака, када је себи рекла да то мора памтити за цео живот? Каже хиперболично, има их милион, али одмах додаје да је међу њима сигурно путовање на екскурзију, баш у 8. разреду.

– Колико смо се тог прошлог октобра лепо дружили! Били смо свесни да нећемо више бити заједно, а онда смо то успели да “склонимо” у неке дубине и покушавали смо да упамтимо сваки тренутак… Наравно, било је таквих дана и у школи, на часовима, на одморима… Смејали смо се и плакали заједно, када је било тешко некоме од нас… Било је и много анегдота и “бисера”, које ћемо дуго памтити – покушава она да одговори на ово шаблонско питање.

Оно што је схватила већ одавно, а о чему говори са посебном мирноћом у гласу, је да је све што се у животу догађа нека врста “лекције”, која се мора савладати без много журбе. Можда зато негује радозналост, воли да учи стране језике, али и изласке са пријатељима, путовања, филмове, музику, посебно Адел. Много воли и да чита “све што јој дође под руку”, али је Андрића одмах издвојила.

Поред свих петица у ђачкој књижици, Марија је освајала и награде на бројним такмичењима, али признаје да од тога никада није правила неку “фаму”, јер јој се такмичења свиђају, не због тога да би освајала награде и поене, већ као нека врста забаве. На њима је упознала много својих вршњака сличних интересовања, а добро је и видети и проценити своје знање.

Намерава да упише Гимназију, природно-математички смер, а на питање о томе шта жели да студира и чиме намерава да се бави у животу, каже једноставно да је рано говорити.

– Трудим се да живим сад, у овом тренутку, а о томе ћу размишљати када буде време за то – каже она кратко, мада признаје да је више интересују природне науке – хемија, физика и биологија, али и неке конкретније области медицине, попут физиологије и анатомије.

Воли и свој Чачак, али сматра да је потребно да свако од нас учини нешто да би он био лепши за живот.

– Има мого тога у Чачку што није довољно афирмисано, о чему и сами суграђани мало или ништа не знају. Ту су Римске терме, архелошки локалитет у Гиманзији… Све би то могло мало лепше да се среди, да се боље искористи. Потребно је да овај град сви заједно мало више волимо, да бринемо о њему – од најједноставнијег да буде чистији, до тога да се више смејемо и будемо толерантнији, да једни другима будемо добре комшије – запажа наша млада саговорница. Кроз неколико година, каже, вероватно ће све гледати кроз “друге очи”, али се нада да “ћемо у очима странаца изгледати мало бољи, топлији, јер један град су његови људи, а не само здања и зидови”. Волела би да о свом граду не причамо само лоше, већ да о томе на шта смо поносни што чешће говоримо и представљамо.

В. Т.

 

Оставите одговор