ОТВОРЕНА ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА И ГРАФИКА БОЈАНА ОТАШЕВИЋА
У Ликовном салону и средњем холу Културног центра Чачак, недавно је отворена изложба цртежа и графика Бојана Оташевића. Част да отвори изложбу припала је Оливери Вукотић, историчарки уметности, која је том приликом нагласила да је Оташевић од почетка свог уметничког стваралаштва јединствен и доследан теми човека, као центру његовог универзума. Определио се за свет фигурације, односно посветио се портретима и људским фигурама који „говоре“ о свакодневним доживљајима и унутрашњим дијалозима које воде, осећањима која им је живот донео, истакла је Вукотић.
– Трећа самостална изложба Бојана Оташевића у Ликовном салону Културног центра, овде је имао изложбу графика 2006. и изложбу слика 2014. године. Рођен је у Крагујевцу 1973. године. Дипломирао је графику 1998. на Факултету ликовних уметности у Београду. На истом факултету је магистрирао 2001. и докторирао 2014. године код ментора проф. Биљане Вуковић. Ради као редовни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на одсеку за примењену и ликовну уметност. Добитник је бројних награда – подсетила је Весна Петровић, уредница Ликовног програма Културног центра.
Бојан Оташевић је имао више од 50 самосталних изложби, а учествовао је и на бројним групним изложбама у земљи и иностранству. Част да отвори изложбу у Чачку, овога пута припала је Оливери Вукотић, историчарки уметности, која је том приликом нагласила да је емоција та која нас чини људима.
„Поетски призори Бојана Оташевића су беседа о човеку, појединцу као стожеру породице, колектива и шире друштвене заједнице. Своје ликовно казивање о њему започео је 1997. године када је приредио прву самосталну изложбу. Теме акта и портрета су константе у његовом опусу, а слика, графика и цртеж су модуси ликовног промишљања који му омогућавају да једну идеју ликовно опсервира у различитим медијима“, написала је Оливера Вукотић у пропратном каталогу изложбе.
Графички радови из циклуса „Чекаоница“ настали су последњих десет година и потврђују континуитет Оташевићевог стила.
– Доследно исписујући странице свог уметничког дневника, у овим радовима су жена/мушкарац и даље сами, у гро плану, замишљени и условно речено неми. Положај тела, глава најчешће наслоњена на руку и поглед усмерен негде у даљину су индикатори унутрашњег стања портретисане особе. Фигура је замишљена, стамена и дата у тенброзо ефекту што сугерише драматику призора… Светло и сенка на тренутак подсећају на маске које су биле незаобилазни реквизит античких позоришта у којима су сви, па и неми ликови, били дужни да их носе, а свака од њих је верно осликавала лица људи које је приказивала. Лица Бојанових личности су непомична, без гримаса, а суштински су попут маски, имају улогу да сакрију осећања док се ликовним средствима откривају њихове емоције. Приказане особе су на први, али само на први поглед без речи, јер констелација односа разоткрива непрегледне дубине психолошких драма које сваки појединац носи у себи. Приказани у седећем положају, наги и у стању неверице, зебње и ишчекивања, они „говоре“ о свакодневним, свеопштим ситуацијама у којима се налазе. „Чекаоница“ – наслов циклуса, симболичан је назив за реална дешавања и посебну атмосферу која је прати, а коју аутор вешто исказује кроз редукцију слике на централну јединку и пажљиво селектован колористички регистар. Овај тематски ракурс заокупља Оташевићеву пажњу од његових професионалних почетака до данас. Човек са маргине, човек у сенци, али и обичан, тзв. „мали“ човек је његова инспирација и истовремено фокус у коме се дешавају разноврсне визуелне ситуације… Насликане личности су повод да се пренесе спознаја, искуство, доживљај из једног дана… И управо, мисија уметности Бојана Оташевића је да животна сазнања преточи у ликовна дела, дела која се памте“, написала је Оливера Вукотић.
Н. Р.
