Intervju

МИЛАН ЦАЦИ МИХАИЛОВИЋ: ДРАГОЦЕНОСТИ ПРОШЛОСТИ И ОВОГ ТРЕНУТКА

ГЛУМАЦ МИЛАН ЦАЦИ МИХАИЛОВИЋ: “АПЛАУЗ ЗА СВЕ ОНЕ КОЈИ СУ У МЕНИ ОСТАВИЛИ СВОЈ ТРАГ”

Одрастао је у Београду, на Црвеном крсту. Ишао је у Шесту гимназију, глуму је уписао из првог покушаја, а у његовој класи били су Мики Манојловић, Марко Николић, Предраг Ејдус, Горан Султановић… У сјајној глумачкој каријери, дугој скоро пола века, на телевизији, радију и у позоришту снимио је и одиграо неколико стотина улога. “Корешподенција”, “Радован Трећи”, “Маратонци трче почасни круг”, “Очеви и оци”, “Косанчићев венац”, “Свети Георгије убива аждаху”, “Последњи круг у Монци”, “Породично благо”, “Шешир професора Косте Вијића”… само су нека дела у којима игра легендарни глумац Милан Цаци Михаиловић. Познат је и по писању књига, по чувеном “Успоменару”. И, наравно, остварио се у најважнијој животној улози – породичног човека, на коју је најпоноснији.

Један од повода за интервју за наш лист је и гостовање овог уметника на Фестивалу “ПРиЧА”, који ће бити одржан од 11. до 17. јуна, у Чачку, на више градских локација. „ЦАЦИЈЕВ УСПОМЕНАР“, како најављује глумац Михаиловић, доводи однегованој позоришној публици града Чачка оне које су обожавали и који су им безброј пута били драги гости у домовима, што би рекао Радмиловић „преко малог екрана те-ве пријемника!“

“ИГРАЛИ СМО ЗА ПРЕДСТАВУ И ДОЖИВЉАВАЛИ НАЈЛЕПШЕ ТРЕНУТКЕ НЕЗАБОРАВНОГ ПОЗОРИШТА!”

Стални сте члан Позоришта “Атеље 212”, где сте и остварили велику глумачку каријеру. Али, занимљиво је да су Ваши родитељи имали 15 и 19 година када су се венчали и да сте Ви одрасли у позоришту. Колико је окружење, с обзиром на то да сте расли уз уметнике, утицало на Ваше глумачко опредељење? 

– У „Атељеу 212“, у сталном ангажману, провео сам 43 године, од дипломирања на Академији за позориште, филм, радио и ТВ, 1972. до пензионисања. И сада играм у свом позоришту, али и у неколико других и полако се приближавам полувековном бављењу овим лепим послом. Моји млади родитељи су браћу и мене водили у позориште. Отац је, као музичар, наступао у неким представама. Имао сам десетак година када ме је одвео у „Атеље 212“, где сам, чучећи на галерији између рефлектора, гледао велике глумце, Љиљану Крстић и Љубу Тадића. Можда је баш то био „вирус“ који ме је шчепао и који ме до данас није напустио.

Одиграли сте више од 100 позоришних улога, преко 120 на телевизији, у ТВ драмама, серијама, филмовима, а више од 700 у Драмском програму Радио Београда. Да ли можете да издвојите неку Вама посебну?  

– Публика је та која издваја. Свакој улози сам дао све што сам могао да би она била таква да је се сећам са радошћу. Од прве, у Народном позоришту, где сам играо Гаврила Принципа у „Сарајевском атентату“, па преко Лазе К. Лазаревића у ТВ драми „Тајна Лазе К. Лазаревића“ и песника Милорада Митровића у „Шеширу професора Косте Вујића“, до младог Симеона Његована у „Корешподенцији“, Боре Пекића, коју смо играли округло 22 године, итд.

Играли сте и у “Корешподенцији”, која је на репертоару “Атељеа 212” била 22 године. Поред Вас, у њој је била такође сјајна глумачка екипа, Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Мира Бањац, Ружица Сокић… Осим великих глумаца, шта је још допринело њеном трајању и вредности?    

– Имао сам среће да уђем у „Атеље 212“, када се у њему налазила фантастична екипа глумаца, све саме громаде. Тако сам у дуговечној „Корешподенцији“ играо поред Данила Стојковића, Мире Бањац, Зорана Радмиловића, Ружице Сокић, Петра Краља. Да би представа успела и трајала потребно је много штошта. Овде се све поклопило како треба: сјајан текст Боре Пекића, који је адаптирао Борислав Михајловић Михиз, чудесна режија Арсе Јовановића, и – екипа изузетних. И још нешто: Бата је био страх и трепет, чувао је представу, учио тако нас млађе како се то ради и у свима имао верне сараднике.

Како Вас је Бора Тодоровић “убедио” да прихватите улогу Јеленчета? У једном од интервјуа сте изјавили и да су Вам често добацивали “Јеленче, легендо историје”…  

– У животу одиграш много улога, али те памте по једној, две или у најбољем случају по три улоге. Представу „Радован Трећи“ не играмо од 9. јуна 1985. године, више од три деценије. Тада смо одиграли последњу, 299. представу, после које је убрзо отишао тај чаробњак сцене Зоран Радмиловић. После толико времена и данас ми се људи с осмехом обраћају помињући тог луцкастог песника Јеленчета Вилотића. На премијери Јеленчета је играо Бора Тодоровић, али, једнога дана ме је срео и рекао ауторитативно: „Мали, спремај Јеленчета, мрзи ме да играм!“ Озбиљно сам схватио речи старијег колеге и заиста припремио улогу. Опет, једнога дана, Бора је свратио у позориште, где сам имао неку пробу и рекао ми: „Мали, ти играш вечерас, ја путујем!“ И – тако и би. Срећа моја што сам се озбиљно спремио. Одиграх први део представе и у гардероби на својој столици, затекох насмејаног Бору. Није отпутовао. Дошао да ми честита. Тако се опростио од Јеленчета, поклонио га млађем колеги, а судбина је хтела да ме по тој улози памте и дан данас.

Како је, према Вашем мишљењу, “Радован Трећи” постао култна представа?  

– Тај чудесни Радмиловић је увек говорио: „Пустите ме с премијером, треба ми десетак представа, да се мало распоредим!“ И – распоредио се. Али, то распоређивање је, уз подршку свих из представе, трајало до последње. Радмиловић је био озбиљан човек, вредно се припремао, додавао делић по делић, тако да смо представу, која је на премијери трајала сат и 45 минута, касније играли пуна три сата. А и тим је био опасан, у најлепшем смислу речи: Мира Бањац, Маја Чучковић, Тања Бељакова, Милутин Бутковић, Ташко Начић. Сви смо играли за представу, за Радована и тако доживљавали најлепше тренутке незаборавног позоришта!

С обзиром на то да сте и аутор неколико књига, блиска Вам је и “душа песника”. Памтимо и Вашу улогу песника Милорада Митровића у драми “Шешир професора Косте Вујића”. Које песнике и уопште писце радо читате?   

– Дуг је списак писаца које волим. Многе сам учио и говорио напамет. Издвојићу неколико домаћих: Андрић, Црњански, Дучић, Дис, Душко Радовић, Црнчевић, Нушић, Душко Ковачевић… Неко је рекао: „Боље је више пута прочитати добро дело, него гомилу лоших.“ То ми се допада. Тако и поступам. Радо се враћам ономе што ми се допада.

 

“БИЛА ЈЕ ТО ПРАВА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ДУХА”

Више од 30 година водили сте и веома слушану емисију “Код два бела голуба” на Првом програму Радио Београда. У чему је тајна и овог великог успеха?     

– Ускоро славимо 50 година емисије „Код два бела голуба“. Неколико хиљада урађених емисија и скоро 35 година – то је мој допринос везан за култну емисију Првог програма Радио Београда. Сигурно је да су тајна успеха квалитетни текстови, који штите од заборава значајне људе и догађаје блиске и даље прошлости, квалитетан избор музике, а и допринос нас глумаца. Трудимо се да чувамо непроцењиво национално благо – а то је наш дивни језик и да на најбољи начин пренесемо слушаоцима драгоцености прошлости и овога тренутка.

Иако смо као народ склони колективном забораву, Вашим књигама покушавате да сачувате успомене на многе уметнике. У књизи “Успоменар 212” пишете о легендама нашег глумишта, али и о људима без којих позориште не може да функционише, као што су декоратери, телефонисти, електричари… Уместо предговора у овој књизи, написали сте само једну реченицу: “Аплауз за све оне који су у мени оставили свој траг”. Које на Вас оставио највећи “траг”?    

– Радио сам, дружио се, пријатељевао с великим бројем људи. Много је година прошло. Сада се заустављам пред споменицима неких од њих, прошетам улицама које носе имена оних са којима сам стајао на сцени, или дочекивао зору, са онима чије сам реченице, или стихове изговарао. Моје књиге, моји “Успоменари” су издвојили оне који су оставили дубок траг. Пажљивом читаоцу неће промаћи одговор.

Да ли сте очекивали да ће књига, која описује дух једног позоришта и времена, наићи на велико интересовање читалаца? 

– Сумња увек постоји. Нешто ми је говорило да сам у праву, да треба, макар међу корицама књига, сачувати делић тог јединственог духа „Атељеа 212“, духа тог времена и незаобилазних људи који су оставили неизбрисив траг.

Како коментаришете чињеницу да је у једном позоришту било много добрих, легендарних глумаца и духовитих људи?    

– На челу „Атељеа 212“ у то време била је Мира Траиловић, наша Велика мама, како смо је звали. Била је веома образована, говорила више језика, била на сталној телефонској вези са најзначајнијим људима из света културе и уметности. Поред тога, оформила је сјајан тим у коме су били: Ћирилов, Киш, Михиз, Муци Драшкић, Рале Ратковић… Гледали су представе и „отимали“ најбоље. Списатељица Весна Јанковић је лепо запазила говорећи о „Атељеу 212“ и његовом ансамблу: „Била је то права репрезентација духа!“

Да ли можда планирате неку нову књигу?   

– Књига је нешто посебно. То сам најбоље осетио онога дана када ми је из штампе изашла збирка песама за децу „Срце и друге песме“ и када сам таксијем одјурио на Факултет драмских уметности, да сину Петру честитам завршетак студија и да му поклоним још врућ од штампе, први примерак књиге. Од тада нисам престао да пишем следећу књигу. И сада, после пет-шест књига, пишем следећу.

Нажалост, младе генерације не препознају праве вредности, углавном су им важне марке гардеробе и аутомобила. Како да вратимо некадашње постулате културе, па и васпитања, који су данас на маргини?   

 – Не бих био тако оштар према млађим генерацијама. Знамо врло добро где живимо. Кривицу треба тражити у себи, пре свега. Трудио сам се целог живота да учиним колико могу, на разне начине. Чиним то и данас. Тешка је борба против примитивизма, неваспитања, бахатости и осионости. Крвава борба. Увек сте у мањини!

Породица Вам је увек била на првом месту. Како сте успостављали равнотежну са захтевним глумачким обавезама?    – Све је могуће ускладити и стићи. Знам многе који би сада дали три своје каријере за неког ко би их ухватио за руку и рекао нежну реч. За неког свог.

Који су принципи важни у васпитавању, чему сте учили Вашу децу, а данас и унуке?   

– Не постоји рецепт. Волео бих да умем да га дефинишем. Некога бих обрадовао. У ствари, одговор на ово питање су добри, честити људи и колеге које видим у синовима Владиславу и Петру, са којима ми је задовољство играти.

Синови су Вам такође глумци. Какав је осећај када сте заједно на сцени, када се преплићу субјективна и објективна осећања, породична и професионална повезаност?  

– На сцени смо, стицајем околности, већ дуго. Лепо је када заједно стварамо добру представу и када играмо једни за друге, када делимо најлепше награде које стижу из гледалишта – аплауз.

Нела Радичевић

“ЦАЦИЈЕВ УСПОМЕНАР”

Наступићете и на Фестивалу “ПРиЧА”. Шта ће чачанска публика овом приликом моћи да види?    

– Случајно сам, гостујући са представом „Сузе су ок“ упознао дивне људе, који су своме Чачку поклонили нешто прелепо – фестивал који се зове „ПРИЧА“. И случајности доносе радост. Пред чачанску публику долазим са својим “УСПОМЕНАРОМ”. „ЦАЦИЈЕВ УСПОМЕНАР“ доводи однегованој позоришној публици града Чачка оне које су обожавали и који су им безброј пута били драги гости у домовима, што би рекао Радмиловић „преко малог екрана те-ве пријемника!“

Те вечери биће са „УСПОМЕНАРОМ“ и Радмиловић и Бата Стојковић, и Љуба Мољац и Драган Николић и Гидра и Ташко Начић и Тања Бошковић и Мира Бањац… и многи други због којих ће се смејати до суза. Поред тога, биће и неколико дечјих представа, отварања изложбе и неколико поетских вечери за децу, омладину и одрасле, јер поезија је нешто што нас чини бољим, што оплемењује и што нас бар мало приближава боговима.

“ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА”

Које су Вам анегдоте из Ваше књиге “Успоменар 212” посебно драге?    

– У своје књиге нисам ставио ни једну причу која ми није драга. Једна од најдражих је “ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА”.

У бифеу као да нема никога. Тишина. Онда се зачу тихи уздах и неколико речи:

–  Е, јебем ти овај живот! – изговори за себе Зоран Радмиловић.

–  И то ће проћи, сине! – после краће паузе рече Милутин Бутковић.

РАДУЈЕМ СЕ СВАКОМ НАСТУПУ

Стиче се утисак да сте и у пензији активни. Да ли желите да надокнадите нешто што сте можда пропустили у каријери, или у приватном животу? 

– Увек сам доста радио и тај ритам не напуштам. Не сме да се изгуби корак! Зато и не осећам да сам пензионер. Радујем се сваком наступу јер – тако сам одлучио да ми живот на сцени, у позоришту буде радост. Ништа не надокнађујем. Свему прилазим као да је најважније и најлепше, свеједно да ли је главна улога, или неки хуманитарни наступ, снимање за ТВ, или књижевно вече…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.