Kultura

ПОЛУДЕТИ ОД ТУЂИНЕ

ОД УДВОРИШТВА ДО БУНТОВНИШТВА У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ ФИЛМУ (23)

Сто година од настанка Југославије згодна је прилика да се проговори и о неким појавама које су довеле до урушавања заједничке државе, али кроз историју југословенске уметности тог доба, пре свега кроз филм, који је на најбољи начин представљао успоне и падове државе у којој смо живели.

ПОЛУДЕТИ ОД ТУЂИНЕ

Лето је. У току годишњих одмора у Србију, али и у све крајеве негдашње Југославије, пристижу реке наших земљака, сународника на превременом раду у иностранству, или већ одавно са сталним местом боравка у туђини. Све њих је нека мука потерала у свет, неко због рата, неко због немаштине, а највећи број данашњих миграната у потрази за бољим животом и перспективом, негде далеко у Немачкој, Шведској Аустрији, Швајцарској, или преко океана, у Америци, Канади, Аустралији.

Свуда, широм земаљског шара, има Срба и бивших „jуговића“, а данас Хрвата, Бошњака, Албанаца, Рома, Црногораца и других. Неки од њих долазе редовно у домовину, за празнике. Некад је то било за Нову годину, „1. мај – Празник рада“, „29. новембар – Дан републике“ , а сад се долази за божићне, ускршње и васкршње празнике, бајрам и наравно, у време годишњих одмора. Неки су сваке године долазили више пута, неки само једном, а највише је оних који навраћају ретко, једном у пет, десет, двадесет године, или никад више у родни крај, одакле се побегло најчешће с дебелим разлогом.

Ове наше „туђинце“, најчешће су звали у време социјализма – гастарбајтери, у време распада Југославије били су избеглице, а данас, мигранти. После Другог светског рата били су емиграција, а одлазило се и пре тога, а и заборавило се више, како су их звали. Како год да су их звали емиграција, мигранти, гастарбајтери, избеглице и кад год да су отишли и из било ког разлога, социјалног, у страху од рата и освете након рата, једно им је заједничко, код највећег дела њих и код оних који су се снашли у белом свету, а још више код оних који нису – носталгија, жудња за родним крајем. Онда на ред стиже повратак у домовину, најчешће онај краткотрајни и убрзо следи разочарање, поготово код оних који су дуго одсуствовали. Све је другачије него што су замишљали, изгубили су се познати мириси из детињства, завидни рођаци желе само поклоне и неки ћар, родитељи стари и немоћни, ако су уопште живи, а куће огромне и ником потребне, изграђене тешко зарађеним новцем, пусте и немају ког да дочекају. Сетите се само таквих гастабајтерских насеља по пожаревачком крају и многим другим местима по Србији.

НОСТАЛГИЈА

У време ’60-их и ’70-их година прошлог века, када се пуно одлазило из сиромашних крајева због недостатка посла, а богме у Хрватској и након неуспелог МАСПОК-а, било је више филмова на ову тему. Један од свакако најинтересантнијих био је „Луди дани“ (1977), редитеља Николе Бабића. Негде, у неком забитом крају Хрватске, у љутом кршу Далматинске загоре, у време празника, не зна се тачно којих, у мало место стижу „гастарбајтери“ – радници на привременом раду у Немачкој. Место окупљања је локална крчма. Гости крчме, сви одреда мушкарци, разних доби, од младића до стараца, једино женско је конобарица. У крчми су повратници, попут Јуре Франића (Звонко Лепетић) и Јоза Мачковића ( Илија Ивезић), који воле да истичу свој статус, начином облачења, упадљивим шареним оделима, каква су се у то време носила у белом свету, упадљивија много од ношње мештана, који су обично у сивим и црним старим, олињалим оделима и капутима. Ту је и прстење, дојч марака к’о плеве и наравно, мерцедеси. Ту су и младци с модерним фризурама, који са пуно очекивања крећу у печалбу, али и они који оличавају локалну власт. За карташким столом су, наравно, они који се истичу својим иметком, тешко стеченим у туђини, али и домаћи „коцоши“. Фране се посебно истиче улозима, али и по томе што губи велике своте новце, за чим много и не хаје. Важно је да сељанима покаже да новца има, много више од њих, да не жали да изгуби, да уме да заради, али и да потроши на коцку и кафану. Важно је бити неко, макар и у неком забаченом селу. Све је тако предвидљиво и свако од нас се нагледао таквих сцена у кафани, кад дође неко из далека и кад воли да доказује како је успео у животу, а његови земљаци, ето нису и никад неће утећи из свог брлога, ако се не отисну у свет.

КАД ЂАВА ОДНЕСЕ ШАЛУ

Но, буде и таквих ситуација, кад ђава однесе шалу. Фране губи за карташким столом, а онда се у кафани појављује Клемпо, Шимун Луцин, коме се сви ругају, зато што је петнаест година провео у Немачкој и није ништа зарадио. Клемпо почне провоцирати Јуру, да глупаво губи и троши новце, а овај у тренутку изнервиран и испровоциран почне вређати Клемпу да је гољо и неспособни олош, а он Фране, газда, који може купити све и сваког. Но, ђаво не мирује и пада опклада. Клемпо устврди да има толико новца да може њиме прелепити фасаду Јурине куће од деведесет квадрата. Опклада бива убрзо пресечена и цело село, укључујући и локалне представнике власти и милицајце, креће прво ка Јуриној лепој кући да се увере у његово богатство, а онда ка Клемпиној уџерици, да провере да ли лаже сеоски чудак. Ко изгуби опладу, поред тога што губи сав новац и имање, мора да се скине го, ко од мајке рођен и тако прошета кроз село. Уз превару старог завидљивца Јоза Мачковића, који још из младости има нерашчишћене рачуне са Јуром, који се забављао некад са његовом садашњом женом, Клемпо добија опкладу. Из старог душека испада више од триста хиљада немачких марака, више него што поседује Јура. Превара, коју је извео Јозо се тек касније открива и у томе Клемпо није учествовао, за облепљивање фасаде је требало много више новца него што је процењено. Опклада је пала, Јуре је понижен, све је изгубио и мора го прошетати кроз село. Скида се у гаће, али га Клемпо поштеди, само је хтео да му врати сва понижења и дугогодишње увреде. И ту није крај. Јуре у гаћама стиже у празну крчму и уз коњак, покушава да преболи увреду, али и смишља освету. Ускоро сазнаје ко му је све наместио и освета је неизбежна. На паршњавој улици, попут два овна на брвну, рву се Јозо и Јура, свако тражећи у обрачуну своју сатисфакцију и наплату старих дугова. Јура извлачи дебљи крај и скончава у прашини, након пар Јозиних осветничких метака из ловачке пушке, до које се дочепао.

МОЖЕШ СВЕ КУПИТ, НЕ МОЖЕШ СВЕ ИМАТ
Сахрана и звук трубе, која је несретника подсећала у туђини на родни крај. Две реченице изговорене при крају филма много тога објашњавају, да наш човек полуди кад оде у свет и да можеш све купити, а не можеш све имати. Много је несреће у овим нашим гуравим крајевима.

Они који су отишли, верују да су успели у животу, многи од њих и јесу, само што им то није довољно, ако не докажу пред својим убогим земљацима, који не могу опет заборавити своју беду и што су читав живот остали ту, где јесу и где пате. Они завиде онима за које мисле да боље живе, али и да по ничему нису бољи од њих самих. Незадовољство и нека врста неиспуњености са обе стране, све док се живот не врати у нормалу, а „гастоси“ се не врате одакле су дошли. Носталгију увек донекле има та прва генерација миграната, она друга, или трећа губи идентитет својих родитеља и предака и мало разуме све оно што мучи оне који су давно напустили родну груду. И овде се много шта променило и многи луде за туђином, да оду било где у свет, надајући се бољем, мада то и није тако нова жеља, само се мењају околности и форма.

Душан Даријевић

Оставите одговор