СВАКИ УСПОН ЗАХТЕВА ВОЉУ, ЖЕЉУ И ХТЕЊЕ…
Повеља Уједињених нација говори о томе да је сваки човек по рођењу грађанин света. Свет је одувек био изазов за љубитеље путовања, авантуристе, истрживаче, а део света лоциран у далекој Јужној Америци, био је мета експедиције “Перу 2018”, чији су учесници били чланови Планинарског друштва “Каблар” из Чачка, Мирјана Новаковић, Сања Радуловић и Мирослав Ињац. Ово троје расположених планинара, били су гости Културно-образовног програма Дома културе 24. маја, када су, уз видео презентацију, чачанској публици пренели своје несвакидашње утиске.
На путовању, које је започело 12. априла ове године, освојили су врхове Виникунка 5.150 метара, вулкан Ел Мисти 5.822 метра и Ел Чачани, угашени вулкан на 6.075 метара. Посетили су чувено светилиште Инка Мачу Пикчу, језеро Титикака, сагледали класне разлике становништва, лепоте предела, суочили се са сопственим потенцијалима, суровим условима непредвидиве природе, доживели солидарност… Група је бројала 12 чланова, имали су доброг водича, заједнички утисак је да им није било тешко, јер су сви били у добром саставу, сви су били искусни и није било “зле крви”. Када говоре о напорима приликом успона, износе и занимљиву тезу да је “група брза онолико колико је брз њен најспорији члан”.
Посебну атракцију за њих, али и за планинаре читавог света, представљају и Rainbow mountain – Дугине планине, које се налазе на Андима, на висини од 5.200 метара. Перунаци их називају Виникунка, јер нуде невероватан пејзаж компонован у дугиним бојама, који је био непознат, јер се појавио тек пре две године. Појаву и узроке феномена наука још није доказала, али га објашњава померањем тектонских плоча избразданих шаренилом седиментних стена минералног састава, које се мењају, тако да ће у будућности ова, несвакидашња атракција природе, највероватније нестати, говорили су гости презентације.
Идеја за одлазак у Перу родила се током припрема на Комовима, “случајно је најбоље”, прича Сања, која је у поједним тренуцима путовања, али и током презентације емотивно реаговала, јер јој је на дан када су се попели на највиши врх током ове експедиције био рођендан, а она одвојена од породице. Четири Швајцарца су “пала” од исцрпљености, док је наша група славила, “уз помешане утиске среће, задовљства и туге”… Није се посебно физички спремала заово путовање, јер јој свакодневне породичне обавезе са фармом крава, обезбеђују, тврди, добру кондицију. “Суровост Елбруса нас је очеличила, а сметње су ми правила сумпорна испарења вулкана Мисти, који је висок 5.822 метра. Све је прошло у најбољем реду, водичи су нам били потпуно посвећени, а јако је важно слушати водиче”. Тешко јој је пао очигледан и велики раскорак у стандарду тамошњег становништва, иако су они боравили у туристички опремљеним деловима града. Највећи страх имали су од хране, плашили су се да их не осујети неки вирус, и воће су прали флашираном водом, говорила је Сања Радуловић.
Мирјана Новаковић је хтела на Тенерифе, планинари тек неколико месеци, тако да је била “нова” за ову експедицију, коју је, каже, с лакоћом изнела. Основне припреме су јој биле успони на Каблар, а најтеже јој је пао недостатак ваздуха изнад 3.000 метара. На њу је утисак оставило и пењање 1.000 метара степеницама до врха Мачу Пикчуа, висине 3.061 метар. Док су други имали проблем са смрзавањем и сном, Мирјана је, каже, сасвим солидно спавала на 4.800 метара.
Мирослав Ињац је коментаришући фотографије са путовања рекао да је “фантастичан осећај кад победиш самог себе”. Његово искуство каже да нема велике разлике између успона на 600 и 6.000 метара, ако је добро одрађена аклиматизација за коју је потребно десетак дана пре успона. Иначе, “сваки успон захтева вољу, жељу, хтење, а ово у Перуу није било екстремно у погледу захтева”. Занимљивост на овом путовању су била и плутајућа острва на којима је сачуван аутентичан начин живота из средњег века. Данас су та насеља више туристичка атракција, него што су функционална. Њихови становници су потомци Инка, потпуно су задовољни својим једноставним животом, не једу месо и опиру се свим достигнућима цивилизације. Гледали су наши планинари и како тамошње становништво прави шампон од комбинације измрвљених биљака, тако да уопште нису седи, али и како конзумирају свакодневно чај од листа коке, као што ми користимо камилицу.
-Кроз мркли мрак смо се пели на Ел Мисти, лакше је планинарима кад се пењу ноћу, јер не видимо те далеке врхове, што утиче на психички вољни момент. Ноћу нема грмљавине, а снежне мећаве отежавају и дисање, и кретање, и гледање… – прича Ињац.
Успорено кретање, савим успорен ход, без наглих покрета, су веома важни, да се не би изазвала висинска болест, емболија плућа или мозга… У сваком случају задовољни су наши путници што суна далеким врховима перуанских Анда развили своје клубске и националне заставе. Поред планинарског успеха, упознали су и другу културу, другачији начин живота људи који не брину што им не ради телевизор или мобилни телефон. Ово задовољство свакога од њих коштало је по 2.500 евра, али кажу, вредело је…
Зорица Лешовић Станојевић
