Kultura

DŽEK KERUAK, POSLEDNJI VELIKI AMERIČKI MIT

INTERVJU: KNJIŽEVNIK SAVO STIJEPOVIĆ, PRIREĐIVAČ NOVOG BROJA ČASOPISA „GRADAC“

– Ako je neko umeo da odalami šamar američkom društvu, hipokriziji i licemerju, to je bio Keruak, koji je to znao odlično da uradi. Njegova velika magija je u tome što „kroz poznatu zemlju otkriva nepoznatog sebe“. Njegova poetika pleni, plemenita je, drska i osebujna – rekao je, pored ostalog, o delu Džeka Keruaka, Savo Stijepović.

Kontraverzni, osporavani i uticajni, jedan od najznačajnijih američkih književnika Džek Keruak, dobio je svoju svesku glasovitog časopisa „Gradac“ pod brojem 201/202, koji je nedavno izašao iz štampe, kao izdanje Udruženja „Gradac“ i Doma kulture, a priredio ga je čačanski književnik Savo Stijepović. Pored uvodnika, Stijepović potpisuje i prevod pesme Boba Dilana „Red opustošenih“. Urednik izdanja je Branko Kukić, a likovno rešenje korica potpisuje Rastko Kukić.

Džek Keruak je kršten kao Žan –Luj Kiruak 12. marta 1922. godine u parohiji Sen Luj d’ Frans u Louelu (Masačusets). Zbog raskola koji je još od romantizma postojao između umetnika i pisaca na jednoj i pripadnika gornjih slojeva, na drugoj strani, vodi se latentni „rat“ prema „zvaničnoj“ umetnosti i književnosti. Džek Keruak je skovao za sebe i svoje prijatelje izraz „bit“, kome pripadaju generacije stasavale u punolotestvo tokom Drugog svetskog rata, a sam izraz označava nekoga ko je „slomljen, poražen“. Kasnije je povezan i sa izrazom „bitifičan“, a simboliše osmeh Bude na nekim statuama, kao stanje nekoga ko je uvideo „da je sve obična iluzija, i ko je dostigao stadujum nirvane“ .  Zvali su ga „kraljem bitnika“.

Izbor Keruakovih tekstova obuhvata sve segmente njegovog opusa: „Posle mene potop“, „Iščezavanje američkog lutalice“, „Oktobar u zemlji železnice“, „Big Sur“, „Tutnji, tumara bluz“, „Shvatanje i tehnika za modernu prozu“, „Umetnost proze“, „Izbor iz poezije“… Prevodioci su bili Zoran Paunović, Aleksa Golijanin, Ljubomir Vasojević, Pavle Bobić, Marjan Čakarević, Dragana Mašović i Snežana Brajović.

Zašto Keruak u “Gradcu”?

-Keruak nije nepoznat srpskim čitaocima. Ali, opet, nije dovoljno ni poznat. Ideja je bila da “Gradac”, po starom dobrom običaju, predstavi ovog  pisca kroz atmosferu i prelomne decenije prethodnog veka, kroz njegovo delo, ali i sećanja i svedočenja njegovih bliskih prijatelja i saradnika iz doba bit pokreta, kroz kritike i intervjue, te, na koncu, i nova sagledavanja vrednosti Keruakove poetike. Ja sam Keruaka, u uvodnom tekstu, nazvao jednom od najlepših obala američke književnosti i sasvim stojim iza toga. Ma koliko bio osporavan jedno vreme, sa ove distance možemo ga posmatrati kao burnog nastavljača najboljeg američkog pripovednog koda. I kao čudesnog nomada, koji se upravlja prema drevnim odrednicama svakog mita, a to su “put” i “reč”. On zaista stoji uz Melvila, Toroa, Hemingveja i Foknera. Uz to, njegov uticaj na kontrakulturnu scenuAmerike, pa i na savremenu kulturu, nemerljiv je. Njegove kontraverze sijaju radosnom lepotom. Mada, i pored svih pustolovina i putovanja, život mu nije bio veseo. Zvezde su ga napustile. Ili on njih, svejedno.

SAVO STIJEPOVIC

Iako su njegova dela refleksija njegovih kretanja, ona su zapravo jedna duboka introspekcija, povratak sebi, toliko aktuelan u ovom, našem dobu?

-Džek Keruak nam kroz svoja slavna dela ne ukazuje jedino na skrivene američke postaje, ubijene ili izmorene varoši, ne upućuje samo kroz tužne, prenapučene neonske velegradske četvrti, užarene pustinje i hladne planine – kao što je to, recimo, svojevremeno činio Džon Hjuston u svojim filmovima – već otkriva putovanja kroz ono u čoveku, kroz krvotok, mozak, pa potom mišice i kosti, kroz želudac, jetru i kroz nerve: to je poslednje otkrivanje jednog od najvećih mitova u istoriji čovečanstva, to konačno približavanje najtajanstvenijem kontinentu, najudaljenijem predelu koji se nalazi unutar nas samih. To nikako nije neki lak drum… Pravi drumovi su teški i daleki. Otkrivajući drugačija mesta i podneblja, druge ljude, čovek iznova otkriva i samog sebe. I kaže da je napoštenije sebe otkrivati u drugima. I to ga razlikuje od njegovih prethodnika.

Ko sve piše za ovaj broj Gradca”?

-Najpre, tu je Keruak, izbor iz njegove proze i poezije. Tu su i intervjui u kojima možemo otkriti kako je nastao “fenomen Keruak”Recimo, Ginzbergov tekst je o Keruakovoj budističkoj etici i romanu  “Darmalutalice”, dok Kulidž, Amram i Velc pišu o važnoj vezi Keruaka i džeza, posebno “bapa”. Žikica Simić je sve to začinio sjajnim tekstom o Keruakovom uticaju na rokenrol. Kroz Simićev tekst promiču Tom Vejts, Morison, sastav Morfin i Bob Dilan. Sećanja na Keruaka su iz pera Snajdera, Ferlingetija, Sterlinga Lorda i Ala Aronovica. A pored toga u “Gradcu” se nalaze i tekstovi Henrija Milera, Roberta Džentera, Luj Menana i drugih. Na koncu, tu je i jedno poglavlje iz knjige o Dilanu iz pera Šona Vilenca koje, na najbolji način oslikava uticaj Keruaka na čitavu folk scenu početkom šezdesetih godina. Dženterova studija je, na primer, vezana za Keruakove fobije u vreme hladnog rata, rusofobiju i strah od komunizma, ali ista ta studija odlično oslikava i političku klimu u Americi tokom Korejskog i Vijetnamskog rata. Dakle, sve same odlične stvari. Drugačije nije moglo. Keruak je zaslužio da mu se priredi jedna ovakva vrsta zbornika.

Kako se došlo na ideju da ovaj brojGradcabude posvećen Keruaku?

To je bila najpre ideja Branka Kukića, glavnog urednika „Gradca“. On se neko vreme nosio mišlju da objavi broj o Keruaku. Pošto smo već ranije radili temat o Džimu Morisonu i pošto je znao da mi je ta priča bliska, ponudio mi je saradnju. Pristao sam i nakon nekoliko meseci, da ne kažem, skoro godinu dana, posao smo priveli kraju. Kako vidim, kritike su dobre. To znači da smo valjano sve uradili. Uostalom, „Gradac“ ne ume da omane. Svaki broj „Gradca“ je pravo osveženje u književnoj periodici. U stvari, on je i više od toga. Neko je lepo rekao jednom prilikom da je „Gradac“ više od časopisa, da je to, u suštini, vredna „časopisna knjiga“Bio je u pravu. „Gradac“ je događaj. Pitanje je samo koliko smo toga svesni. I koliko bi trebalo da budemo sretni tom prostom činjenicom da je „Gradac“ potekao iz Čačka i da još uvek traje. Znate, na kulturnoj mapi Srbije, ali i šire, jer se za njega otimaju na sve strane. Ovaj časopis predstavlja i fenomen i instituciju, on traje u kontinuitetu već pune 43 godine. To, naravno, čitaoci dobro znaju. Na kraju, jedino je kulturni toponim validan. I ima težinu. Ostale stvari ne.

Može li se govoriti o osobenoj poetici Džeka Keruaka?
-Naravno da je Keruakova poetika osobena. To se vidi u svakom retku njegove proze, u svakom stihu. Toliko je različita od ostalih pisaca koji su pripadali „bit“ pokretu. Samim tim, njegov razlaz od ostatka grupe bio je neminovan. Jer, Keruak je mnogo bio bliži tradicijskom američkom narativu, mada je imao svojstven stil. Prosto, njegova poetika pleni, plemenita je, drska i osebujna i postoji u njoj nešto od evropskog pesničkog štima. Ne treba smetnuti s uma da je reč zapravo o Žanu Keruaku.

ZA LESKU DZEK KERUAK
Kakve su Keruakove poruke generaciji kojoj je pripadao?
-Oštre, smele i veoma direktne. Ako je neko umeo da odalami šamar američkom društvu, hipokriziji i licemerju, to je bio Keruak koji je to znao odlično da uradi.Treba samo letimično pročitati njegov članak „Posle mene potop“, kojim se otvara ovaj temat u časopisu, da bi to bilo jasno. Keruak je, što bi se reklo, prokužio stvari.
Koje su glavne odlike njegovog dela?
-Kontroverze, krajnosti, poniranja u sopstvo, plemenitost u prijateljstvu, a sve to u službi mita i pripovedanja. Veliki je drum koji se odmotava pred njim. Nije to samo put kroz mnogoljudne gradove, male, rastočene varoši i smrvljene američke postaje, kroz planine i užarene pustinje. To je više od toga. To je put kroz srce sveta, kako bi to rekao Blez Sandrar. O tome govori Keruak. O otkrivanju sebe kroz pređeni drum, o otkrivanju sebe dok se prolazi kroz nepoznat predeo i dok se putuje sa nepoznatim ljudima na tužnoj, prastaroj i otuđenoj zemlji. Melanholija i veličanstvena tuga tkaju Keruakovo delo. To je jedan od razloga  zašto ga vidim u društvu sa najvećim američkim piscima dvadesetog stoleća.

Zorica Lešović Stanojević

 

Ostavite odgovor