ЧАЧАНКА МАРИЈА ЛУКИЋ ЧУВА СЕЋАЊЕ СВОЈИХ ПРЕДАКА НА КРУНУ ОБРЕНОВИЋ, ПРВУ СУПРУГУ ГОСПОДАРА ЈОВАНА
Атанаско Михаиловић један је од многих значајних, али не и довољно познатих људи који су оставили велики траг у историји рудничко-таковског краја. Син Алексија и Јелене (девојачко Вукомановић), тетке будуће кнегиње Љубице Обреновић, активно је учествовао у оба српска устанка, а био је и један од најближих сарадника кнеза Милоша. У знак сећања и поштовања на свог славног претка, непосредни потомци, браћа Милета и Јован Михаиловић, некадашњи власници фирме “Спектар” из Чачка, и њихов брат од стрица Драгољуб, помогли су објављивање књиге “Атанаско Михаиловић – црногорски кнез, судија и депутат”, аутора Радоша Љушића. Родословно стабло породице, које се штампало уз ову књигу, урадио је Милета Михаиловић, а његова ћерка, Чачанка Марија Лукић по први пут јавно открива како је одрастала уз приче о претку, кнезу Атанаску и “неким” Обреновићима.
Атанаско Михаиловић је свој живот провео на простору Београдског пашалука, касније Кнежевине Србије, у другој половини 18. и првој половини 19. века. Био је неписмен сељак из Бершића (код Горњег Милановца), који се својим радом и способностима уздигао до високих положаја у Кнежевини Србији. Круна, ћерка кнеза Атанаска, после оца била је најзначајнија личност у породици Михаиловића, јер су се њеном удајом за господара Јована, Михаиловићи опријатељили са Обреновићима. У оно време бити пријатељ са кнезом Милошем доносило је привилегије и осигуравало поштовање, наводи се поред осталог у овој биографији. Иначе, Михаиловићи су се двоструко опријатељили са Обреновићима, женидбом Атанасковог оца са Јеленом Вукомановић, посредно, и удајом Круне за Јована Обреновића, непосредно.
– У кући Атанаска Михаиловића, у селу Бершићи, одрасли су мој отац Милета и стриц Јован, а ја сам своје најлепше дане детињства и летње распусте проводила у овом горњомилановачком селу. Од оца и деде Петра, који је био пољопривредник, али се бавио и столаријом, слушала сам приче о старој кући кнеза Атанаска и Обреновићима. Деда је био један од најбољих столара у окружењу, а мештани су говорили: “Што његово око види, рука направи”. Атанаско Михаиловић је имао ћерку Круну, која је својом удајом за господар Јована, оцу донела многе привилегије. Познато је да је и Милош Обреновић изузетно ценио и поштовао Круниног оца, кнеза Атанаска, коме је током стварања националне државе поверавао важне и одговорне дужности. Али, увек ме је највише фасцинирала Круна, прва супруга Јована Обреновића. Често сам као мала замишљала њен лик, а касније, када сам одрасла, покушавала сам да нађем слике, али, нажалост нисам успела. Јованових слика има пуно. Постоји преписка како се Јован заљубио у Круну и то увек у мени буди посебне емоције. Својевремено сам чак желела и ћерки да дам име Круна. Као студент у Београду често сам одлазила у Архив, покушавајући да о њој пронађем што више података. Оно што сам успела да сазнам јесте да је била жена изузетне лепоте, благе нарави и велики борац. Изузетно је поштовала каноне, а њени родитељи су доста “полагали” на то да буде што ученија. На неки чудан начин је доживљавам као део себе… – прича Марија Лукић, веома поносна на чињеницу да је директни потомак Круне Обреновић.
Речи наше саговорнице потврђује и аутор књиге Радош Љушић: “Круна је била необично лепа и ванредно добра”. Умрла је у јануару 1835. године, а сахрањена је у цркви Светог Саве на Савинцу. Познато је да је црква, која је подигнута 1819-1820, обновљена 1860. и 1904. године, породична гробница Обреновића и Вукомановића. Подигао ју је кнез Милош, али, како наводи аутор биографије, њену изградњу и унутрашњу декорацију надгледао је господар Јован. Иначе, познато је да је Јован у свим местима у којима је живео са породицом подизао конаке.
– Најпознатији је наш у Чачку, али у њему није живео са првом супругом Круном, већ с другом – Аном. Живот са Круном и децом провео је у Пожаревцу и углавном у Брусници. Доживели су велику трагедију, изгубили су двоје деце, Обрена и Савку. У другом браку, после Крунине смрти, са Аном Јоксић имао је две ћерке. И данас када уђем у конак, у Народни музеј, обузму ме духови прошлости – сетно каже наша саговорница.
Занимљиво је и то да су професорку Машинско-саобраћајне школе Марију Лукић, познатију по атељеу “Схаббy Цхиц Десигн”, у коме се бави репарацијом старог и стилског намештаја, одувек привлачине старине:
– У старој кући у Бершићима имали смо ормане од Обреновића, а један је био мој, односно користила сам га када сам школске распусте проводила у селу. Кажу да старина има специфичан мирис, али мени је увек лепо мирисала. Увек сам уживала у тој кући, иако је и тада била стара, с једне стране малтер, а с друге, дрвене даске… Све је у њој било другачије, од намештаја, до атмосфере. Посебно памтим славе, јер се у нашој породици традиција увек неговала. Нажалост, после очеве смрти, кућа је оронула, а мајка, сестра и ја не можемо тренутно да је реновирамо. Али, наша родбина и мештани у селу се труде да сачувају кућу, јер има посебну вредност. Изнедрила је много генерација…
Потомци Атанаска Михаиловића данас живе у Бершићима, Чачку, Горњем Милановцу и Београду. Понекад се окупљају на породичним слављима.
– Мој отац никада није могао јавно да говори о нашим прецима, али је породичним пријатељима, нарочито на слави, коју смо некада прослављали у Бершићима, причао о Обреновићима и поклањао књигу посвећену Атанаску Михаиловићу. Нажалост, преминуо је рано, у 62. години, није доживео да његову причу неко оживи. С обзиром на то да изузетно ценим традицију и чувам корене, као и да наша породица пролази кроз тежак период, верујем да није случајно што ова прича оживљава баш сада… Човек може да има много, али може и да изгуби све у једном тренутку, ватра да изгори, вода да однесе, не дај Боже… Али, оно што човек увек носи у души то су знање, искуство и корени… То увек говорим и мојим ђацима… Моју причу желим да посветим рођацима, Атанасковим потомцима, а посебно мом оцу Милети, који се највише борио да ова књига угледа светлост дана. И, наравно, велико хвала Радошу Љушићу – завршава причу Марија Лукић, са сузама у очима.
Иначе, и наша саговорница је лепа, жена борац, а краси је и доброта.
Н. Р.
