Kultura

„Отпадници – Случај први”, први роман Ање Мијовић “: СВЕТ У КОМ ЈАЧИ ГАЗИ СЛАБИЈЕГ

У кафеу “Момент” представљен први роман Ање Мијовић
СВЕТ У КОМ ЈАЧИ ГАЗИ СЛАБИЈЕГ


Роман “Отпадници – Случај први”(Ammonite, 2018) Ање Мијовић, предстваљен у петак у у кафеу “Момент”, скреће на себе пажњу не само због тога што се ради о крими-трилеру, што је права реткост на нашој књижевној сцени и што је читава замисао у почетку реализована као сценарио за серију, а касније са великим успехом у формату романа, већ и због тога што се ауторка у свом првенцу бави мрачном страном наше свакидашњице – насиљем у породици, вршњачким насиљем, педофилијом, дечјом порнографијом и другим криминалним радњама које се спроводе путем интернета. Ања је желела да покаже да се такве ствари не догађају само у технолошки далеко развијенијим друштвима од нашег, већ да су све те мрачне и болесне појаве ту поред нас, а ми се правимо да их не примећујемо. Ауторка “Отпадника” жели да код читалаца пробуди савест и одговорност за проблеме и ситуације за које нас није брига све док се и нама или неком нашем блиском не догоде, да нас учини одговорним, солидарним у много већој мери, као што су то постали и њени “див јунаци” са “шареном” прошлошћу, никад у довољној мери прилагођени полицијски инспектори сајбер одељења Урош и Андреј.

-Ања је креативни оптимиста отпадничких манира. Кева на квадрат, супруга једног шмекера, вођа чопора једном ротвајлеру, сценариста, колумниста, писац, ,,глодур“ портала “Директна реч” – кратко нам се на почетку разговора представила ауторка романа, на питање шта би рекла о себи.
Шта Вама значи Ваш први роман?
-Ох, па значи ми подоста. Открила сам у себи и романописца, а ни на крај памети ми није било. Схватила сам да потпуно исту катарзу осећам кад пишем роман к’о кад стварам сценарио, тако да су се снови о екранизовању преточили у идеју да сутра свако ко држи до себе има ,,отпаднички том“.
Како и зашто је један сценарио за ТВ серију постао роман?
– Сценарио је написан за ХБО Адриа конкурс за телевизијску серију. Да није било конкурса, не бих ни села да пишем. А како није победио, а ја превише заволела моје јунаке, рекох себи: ,,Неће ово у фиоку, има да га препакујем у роман и тачка!“ Постојао је страх да ли ће читалачка публика укачити мој начин изражавања који је дијаметрално различит од сваког књижевног, но срећом – јесу. Раније, кад су ме убеђивали да пробам да напишем роман, бранила сам се да су књижевни писци и драматурзи два потпуно различита уметничка занимања. Као, нећете да зовете вајара да вам наслика портрет. Међутим, чини ми се да сам овдашњу публику потценила, умеју они у дијалозима да открију све.

Ко су одбачени и због чега имају такав статус и какво је наличје наше стварности?
– Одбачени су сви они који не одговарају друштвеном уређењу у којем живе. Данас се, рецимо, емпатија сматра слабошћу. Подсмевају се сваком ко не жели да окрене главу од очигледне неправде над потпуним незнанцем. Такав се човек сматра слабићем. Што лепо не настави да гледа своја посла, бије туђе битке, мо’ш мислити! Види, како сам ја јак, лепо сам се направио глув и слеп и нисам се увалио у неприлику. Е то је. Праведници – људи витешких манира, су се повукли пред најездом говнара, постали су отпаци друштва – Отпадници. А скривено лице наше стварности је свет у ком јачи гази слабијег. И то га мрцвари, гњечи и иживљава се, а нигде на видику некога да правично реагује. Отпадници су одбачени. Требало би да лоцирамо Отпадника у себи и кажемо НЕ таквој атмосфери.
По чему се овај роман разликује од највећег дела српске књижевне продукције?
– Прво, припада жанру који код нас не постоји, а то је крими-трилер. Просто ми је невероватно да нико од квалитетних писаца којих имамо онолико, није покушао да се опроба у овом, за мене, потпуно фасцинантном жанру. Постоји већ ижвакана тврдња да се трилер, да би био успешан, мора писати по увек истоветној матрици. То важи за такве писце, попут Ден Брауна или Харлана Кобена. Но, ,,скандинавска школа“ је показала да тако не мора. Лашон, Несбе и Арландур су померили те границе и дали неким будућим писцима ветар у леђа да се играју. Па, и мени.
Друго, ја размишљам као сценариста, тако и осмишљавам драмске ситуације и све решавам дијалозима. Код мене нема дескрипције. Нимало. Биће да је то још једна битна разлика: Нико ми није сличан.
Сајбер криминал, шта је то?
– То су криминалне радње које се спроводе путем интернета. Како је у реалном свету тако је и у виртуелном, а ако не и три пута горе. Наши људи су потпуно несвесни зла који вреба са свих страна на интернету и рекла бих да 90 одсто корисника нета доста наивно доживљава исти.
Колико су за једно друштво важна питања која покрећете – дечија порнографија на интернету, вршњачко насиље, инцест?
-Мислим да је екстремно важно знати шта све у нашем друштву постоји да бисмо се могли позабавити свим тим проблемима. Десило ми се да ми је једна читатељка рекла да: супер јој је књига, уживала је, али да није могла до краја да поверује, јер педофилије нема код нас. Тај део јој је несхватљив, јер по њеном резоновању, тога има само на трулом Западу. Остави ме жена у забезеку. Па, ни да је питам је л’ она намерно забија главу у песак или шта? Само сам јој одговорила да сам све случајеве преписала из црне хронике. Домаће. Отишла је са промоције увређена. Да, има јако много људи који нису свесни да болест не бира локацију и да сличних случајева, описаних у Отпадницима – има! Много! А друштво уопште не реагује јер, или је несвесно или свесно забија главу у песак. Зашто је тако, немам одговор. Како се о педофилији не говори у медијима нимало, изабрах баш њу да обрадим, али тако да у читаоцу не изазива изливање жучи. Постоји још само један роман који говори о овом најгнуснијем криминалном чину, трилогија ,,Врана“, али је она толико страшно написана да ћете је прочитати једном у животу и склонити далеко од себе да је више никад не видите. Ја то не желим мојим Отпадницима, па сам тако поставила себи тежак задатак: да говорим о најстрашнијим стварима али да не изазовем кошмаре, него покренем питања.
Да ли ово друштво има ресурсе и који су то потребни ресурси да се суочи са овим обликом криминала и проблемима које он производи?
– У МУП-у постоји само једно одељење које се бори против високотехнолошког криминала и оно броји 12 душа. Дванаесторица АјТи стручњака на целу земљу од седам милиона људи, хм. Одговор је ту. Сматрам да би требало да постоји по једно одељење у свакој општини свих већих градова и по један инспектор у свим мањим местима. Тек би тако успели да стану на реп свим виртуелним преступницима.
Једно озбиљно питање које поставља твој роман је и колико су они који су плаћени да чувају систем и друштво од сваког облика злоупотребе, за то вољни, спремни и способни и колико смо им дозволили због нашег традиционалног ћутања да могу и да злоупотребе свој положај, било да су политичари, социјални радници, лекари, полицајци?
– Мислим да смо им дозволили да раде шта хоће. Имају одрешене руке да дивљају до миле воље. Ако припадају владајућој врхушки, они су господари наших живота. Нису свесни или им је моћ ударила у главу, да су ту да држе систем подмазан да ради. Нашим ћутањем, немешањем, апатијом и недостатком саосећања за друге, систем се покварио и распада се дан за даном…
Колико смо ми једно болесно друштво склоно најразличитијим облицима насиља?
– То је више питање за социологе, психологе. Мислим да од ’90-их на овамо имамо један облик суноврата у понор коме се дно не види. Имали смо кратку паузу у пропадању од 2000, али се једним мучким стрељањем наставак метастазе наставио. Сад смо друштво које јури свој реп, „у магновењу“, како кажу Гоблини. Постоји веровање да су Срби насилни по природи и да им је то уклесано у гене. Није тако, то није истина. Нико није зао по природи. Највећи је проблем што зло пролази некажњено и даје зелено светло будућим насилницима да слободно вршљају у нашој близини.
Које су то вредности на које се ослањају јунаци „Отпадника“? На шта се могу ослонити кад је најтеже и на које се и ми можемо позвати у свакодневном животу?
– Моји „Отпадници“ су праведни и храбри, понекад сурови, кадкад непромишљени, али им је истеривање правде звезда водиља. ,,Бедна плата и ружни снови“ ниједног тренутка не доводе у питање њихову одлучност да се боре. Тако и ја сматрам да, кад би се сви ми сличних карактерних црта удружили, стали као један, чували једни другима леђа – да би правду истерали. Не морамо сваку битку добити, ал’ није тако тешко устати после пораза и кренути поново роговима напред на зло. Па, ко преживи тај ће да приповеда.
Каква је даља судбина „Отпадника“ и да ли ће бити серије?
– Не ваља причати о нечему што ,,мож’ да бидне, а не мора да значи“. Отпадници су стигли у праве руке и одомаћили се у једној продуцентској кући, а додатни шмек ће им пружити један феноменални редитељ, дакле екипа је оформљена. За Отпаднике најбоља, ја бих рекла. Али не зависи од нас, но од ,,носа“ оних који уређују драмске програме наших телевизија. Чекамо.
Да ли ће бити наставка романа?
-Да. Планирам бар још седам наставака. Публика је истим интензитетом као и ја, заволела јунаке, а и они имају пуно простора да расту. Отпаднички морам да искритикујем све ружне појаве у нашем друштву. Има их безброј, зар не? Случај први сам писала годину дана. Обрадоваћете се да сам започела писање другог дела.

Душан Даријевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.