Поводом концерта Дуа NeSte у Дому културе
БАЛКАНГО
Велика је част и за Чачак и посебно за Музичку школу „Др Војислав Вучковић“, када јој се врате бивши ученици, а сад већ успешни музичари са бројним концертима у Србији и иностранству и сами музички педагози. Немања Потпарић, акордеониста (1991, Пљевља) и Стеван Савић, пијаниста (1991, Горњи Милановац) – Дуо NeSte, завршили су ниже музичке школе у срединама у којима су потекли, а онда су пре 13 година постали ђаци Средње музичке школе (прва генерација) у Чачку. Немања је био у класи професора мр Миљана Бјелетића, а као студент код професора мр Војина Васовића. Стеванов први наставник музике био је Јован Тошић, касније у средњој школи био је у класи Снежане Рачић, а на Факултету музичке уметности у Београду у класи мр Невене Поповић, мастер студије завршава у класи професора Владимира Милошевића.
Током школовања и Немања и Стеван су освајали награде и признања на престижним међународним такмичењима. По завршеним студијама почели су да се баве и педагошким радом у својим срединама, а нису заборавили ни на концертне наступе. Пре непуне две године 2017, са „класићима“ из Чачка су се поново окупили, а та година је била веома важна и за каријеру Дуа NeSte. Кренуло је опет од Чачка и наступа у оквиру Фестивала „Карусел“ (програм Нума Фест), а онда су се ређали наступи у Горњем Милановцу, Пљевљима, али и у Аустрији, Русији, Словенији, Француској, Аргентини и другим градовима Србије и Црне Горе. Нису заборавили ни своју школу „Др Војислав Вучковић“ у Чачку, где су одржали запажен концерт у јесен 2017. године.
Од самог почетка Немања и Стеван су опредељени за танго, пре свега дела славног Астора Пјацоле, али ту су и дела савремених аутора инспирисаних тангом, попут Шпанца Горка Хермосе, чију композицију „Анантанго“ су и премијерно извели 2017. године. Поред осталих ту су и дела А. Николића и Д. Ђукића, али и дела Дербенка и Анђелиса, а места има и за класика Петра Илича Чајковског.
На концерту у Дому културе коме је присуствовало више од сто педесет гледалаца различитих генерација, што није занемарљиво, ако се узму у обзир посете концертима уметничке музике, Немања и Стеван су представили репертоар од једанаест брижљиво изабраних композиција. Танго и савремена дела уметничке музике инспирисана тангом, попут А: Николић – Балканго, Д. Ђукић – Дуо NeSte, Г. Хермоса Анантанго.
Дуо младих музичара делује извођачки снажно и увежбано, посебно суптилно и прецизно у захтевним композицијама Астора Пјацоле, али и Е. Дербенка и Г. Хермосе. Виртуозност и тачност са емоцијом, која је неодвојива од танга, како оног који је публици понудио славни Аргентинац, тако и у делима савремених композитора. Репертоар је био прилагођен широј публици, која га је са захвалношћу прихватила, слушајући пажљиво и стрпљиво сваку композицију. На крају аплауз и заслужен бис, а и након поновног појављивања дуг аплауз уз повике БРАВО из публике. Младим музичарима желимо пуно успеха и среће у даљем раду и да нам се што чешће враћају, а Чачак и њихова школа могу само бити поносни на уметнике за чији развој су заслужни.
Д. Даријевић
Јелена Ћусловић, утисци након концерта: „Танго, читач нежности”
Верујем људима. Верујем када ми кажу да воле, да их боли, да су разочарани или се надају. Увек верујем. Верујем и да је свако размишљање које поделе са мном или савет који добијем искрен, а загрљаји и пољупци потреба њиховог срца. Верујем људима јер сматрам да би све изгубило смисао када не бих веровала. Али… животу верујем више него људима, више него што у себе верујем. И када ми живот каже да одем, ја одем. Када ми живот понуди разлоге да останем, ја се вратим. Када ме погледа у очи и каже ми да плачем јер колико год да није добро, биће боље, ја одмах почнем. Када кроз моју тугу доплива некако до мене само да би ми показао да је осмех или срећа оно што следи, ја сам онда сигурна да ће тако бити.
Текстове које пишем највише волим док настају. Оног тренутка када их завршим, тешко им се враћам, своје књиге отварам само због жеље других да из њих део прочитам. Међутим, живот је синоћ нанадано и бешумно уплесао у лепршаве звуке хармонике и клавира током једног концерта и ја сам чула Астора Пјацолу и музику уз коју је настала прича из мог романа. Провела сам сате и сате слушајући “Обливион“… Иако своју причу нисам прочитала ниједном откад сам књигу добила у руке, синоћ сам знала да је тренутак да јој се вратим. Први пут. И било је емотивно… и мени и њој. За све је танго крив, сигурна сам.
„Да ли због хаљине, Астора Пјацоле или Душанове близине, упливало је у њу нешто тајанствено што је једино љубичастом могла да објасни. Затворила је очи, иако је њима било свеједно; затворила их је да би осећај у себи задржала. Горела је од емоција које су се лагано откидале и по жељи заузимале положај на паралелним линијама исписиваним срцем које је Душанова близина попут вергла покретала дајући њеној унутрашњости изглед љубавног система где је сваки осећај био смештен као цео, половина, четвртина, чак и осмина, а од њиховог интензитета зависила је и линија за коју ће се попут птице, у страху за свој живот, ноктима ухватити. Горела је од емоција и било јој је лепо. Гледао ју је док се са собом бори и била му је као бајка, све лепша. Устао је и истовремено јој стегао длан једне руке док је другу подигао и ставио на своје раме. Није знала да јој од боје може бити овако вруће. Није могла да претпостави шта је следеће чиме ће границу прећи. Није говорила. Није очи отварала. Али је пожелела плес да траје и након што љубичасту научи.
(…)
Загрлио ју је љубичасто, нежно као да у рукама има лептира, додирнуо косу и пољубио у угао усана, подножје левог образа. Поново је жмурила и очима и свиме што у себи има, а часовник – мерач емисије микроталаса набујалих пожуда и бројач устрепталости које се не дају спречити, још мање укротити, стао је. Све казаљке су се истовремено зауставиле и показале колико је сати – био је прави тренутак и било је време. За њих двоје.
(…)
Требало му је времена. Да. Дуго ју је чекао. Стога је желео о свему неколико пута да размисли јер није хтео да дозволи да га тиха и упорна питања касније враћају уназад. Више не. Никада. Веровао је да би са њом могао и домаштати све што му је до ње недостајало и да би тако, у машти, било стварније од свега што је чулима икада сазнао.
Дуго ју је чекао – њу, жену која је имала једно мање, а опет више чула од свих других које је до тада срео.”
Одломак из приче „Танго, читач нежности” („Очи”, Ammonite Books, 2018)
